Dogodilo se … 13.03.1975. Umro u Beogradu Ivan Ivo Andrić, jedan od najvećih svetskih pisaca i dobitnik Nobelove nagrade.
Po mojoj baba Stani Nestorović, još ja nisam pročitao Na Drini ćupriju, jer ona se čita čitavog života. Hvala joj.
Kad god sam dolazio kod baba Stane u njenu malenu kućicu na pljevaljskoj Stražici, zaticao sam na njenom stolu obavezno po nekoliko knjiga, ali uvek je među njima bila Na Drini ćuprija.
– Dobro baba, zar nisi više pročitala ovu Andrićevu „ćupriju“ ?
– Nisam sine, ona se čita čitavog života !
Koliko mi je trebalo vremena da shvatim ovaj odgovor.
Stana Nestorović (1886 – 1971) bila je jedna od onih čije je kazivanje o događajima i ljudima iz vremena gradnje ćuprije i kasnije sve do 1914. Andrić pretvorio u svojevrsnu hroniku, koja nam ne govori samo šta se događalo u nekadašnjoj turskoj kasabi kroz vekove, već nam kroz mnoštvo sjajnio odabranih ličnosti i događaja, daje i slike i karaktere svakog od nas i pogotovo vremena u kome živimo, teškog i mučnog kao ono kad se ćuprija gradila.
– Nisam ja napisao Na Drini ćupriju, ja sam samo zapisao ono što su mi pričali. Znao je veliki pisac da „Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemon ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u njegovom sećanju„.
I da nije bilo baba Stana, njenih druga, našeg neuništivog pamćenja i velikog Andrića, mnoštvo tog strašnog života, sa prostora Drine, Rzava, Ćotine, Pive , Tare, Višegrada, Foče, Rogatice, Čajniča… koje već više od pola veka sistematski zatiru prvo internacionalisti sada globalisti, pojeo bi zaborav. a sa njim malo bi bilo i nas ! Srpska mitomanija, rekli bi danas njihovi „kulturni“ poslenici i „komesarka“ sa komandantnog pulta terase Narodnog pozorišta u „borbi za ljudska prava i slobodu medija“. A koliko nas je, sve do današnjih dana, stajalo razapeto kao Radisav sa Uništa, nabijeno na kolcu, ili n kao meta TARGET i koliko malo nas je delilo i još uvek deli od njega, baš kao i „bledunjavog Plevljaka“, koji je tu neizvesnost platio umom. Večno su izgleda oko Drine Abidage i Merdžani. Slušao sam od babe Stane, nekad sa gimnazijskom ravnodušnošću, nekad sa oduševljenjem, mnogo toga što sam posle nalazio u Andrićevo romanu. Kasnije mnogo kasnije, na istoj toj ćupriji, u hrpi đačke ekskurzije, tražio sam stidljivo mesto sa koga je skočila Fata . „Mudra li si lijepa li si , Fato Avdagina!“ Zašto? Samo da bi ispunila obećanje da Velji Lug u Nezuke ne siđe.. Da li je ostao još neki dukat ,negde između kamenih blokova na kapiji, Milana Glasničanina u onoj tamnoj noći, kad je igrao svoju poslednju partiju karata, sa strancem ili đavolom, ko zna. „Đavoli dukat“, pričala je baba Stana, zato nađeš li šta, vraćaj , ne uzimaj, ne donosi kući ! Te priče pratile su generacije. Tako je ostalo upamćeno da je patrijarh Petar Rosić Varnava, igrajući se kao dečak na pljevaljskoj Raskrsnici, našao jednu kesicu sa novčićima i radostan je donio kući majci Krsmani. Ona ga je ljutito dočekala rečima:
–Vraćaj to gdje si našao! I da nikad u kuću više nisi donio ništa tuđe.
Baba Stana je dva puta pre rata dolazila u Beograd kod Andrića, pisala mu je i pisma o raznim ličnostima i njihovim sudbinama. Posebno o starešini sejmena (stražara) Pljeljaku, koji je odrastao u Carigradu. Kod Andrića „Plevljak“ prema kome je glavno -komandujući gradnje mosta krvoločni Abidaga, ispoljavao neprikrivenu odvartnost, smatrajući da njegov položaj i sudbina zavise “ od slaboumne poturice Plevljaka i od nerazumljive , okorele zlobe i uporstva ove rajinske gnjide“
– Slušaj šuplja glavo, ti si vešt ovim krmkovićima, znaš njihov jezik i marifetluke, pa i pored svega toga nisi u stanju da pronađeš koja je to rđa koja se digla da veezirski posao kvari.
Stana Nesterović je sa oduševljenjem govorila o Andriću, i posebno njegovom optimizmu, da i pored svih teškoća koji ljudi imaju na zemlji, ne može nestati sveta, pa u tim Alihodžinim poslednjim životnim mislima i trzajima završava svoju i našu večnu ćupriju na Drini:
– Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božiju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sveta. To ne može biti.
U tom Alihodžinom verovanju idemo i mi uprkos svim onim koji će možda i danas u ovom pomanitalom 21. veku od „vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve“. Sve može biti. Ali jedno ne može biti…Veliki i neprolazni Ivo Andrić. Hvala mu ! Hvala i baba Stani Nestorović (Pljevlja 1886 – Berane 1971), neka i ona ove redove primi umesto sveće i zahvalnosti što je pamtila u korist humanih i civilzacijskih vrednosti, koje zemlju čiine lepšom, a čovekov život lakšim i boljim.
U Matici rođenih crkve Sv. Ivana Krstitelja u Travniku, pod red. Br. 70, upisano je da je 09. oktobra 1892. rođen Ivan , sin Antuna Andrića i majke Katarine Andrić rođene Pejić.
Otišao a uvek sa nama. Spomenik Iva Andrića ispred njegovog stana u Beogradu, sa jednom od njegovih neprolaznih misli. „Jer predano radeći on se odavno pomirio sa saznanjem da je naša sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je čovek dužan da istraje u toj borbi i onda kada je potpuno bezizgledna.“
Stana Nestorović, čitav život čitala Andrića, pomogla velikom piscu da ovekoveči i oplemeni mnoge svoje likove. Znala ko je „Plevljak“ iz romana Na Drini ćuprija imenom i prezimenom i posebno o lepoj Fati Osmanagić iz Veljeg Luga „ koju priroda izdvoji i uzdignu do opasnih visina.“
Na Drini ćuprija, zadužbina velikog vezira Mehmed paše Sokolovića (oko 1505 – 11.10.1579) Rođen je kao Bajica Bajo Nenadić u Hrcegovine, selo Sokolovići kod Rudog. Školovao se u manastiru Mileševa . U „Danku u krvi“ odveden u janjičare kada mu je bilo 15 godina. „Rade sine, nemoj majke zaboravit’!Ilija! Ilija! Ilija! Vikala je druga žena , htela bi da detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti oduzeto.
.„I zaista, veliki ljudi kao i velike građevine , niču i nicaće tamo gde im je božijim promislom određeno mesto , nezavisno od praznih , prolaznih želja i ljudske sujete“ . A Emir Kusturica je jedan od takvih , Razbistrio je sve Andrićeve misli i poruke, filozofiju kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na „Drini ćuprija“ !
Kapija na ćupriji, je srce mosta. „Na njoj je velika bela ploča sa usečenim natpisom i uzidana na kapiji. Svet se okupljao oko natpisa i gledao u njega, dok se ne bi našao kakav softa ili mladi hafis koji bi sa manje ili više veštine, za jednu kafu ili krišku lubenice ili prosto za božiji sevap, pročitao natpis kako bi mogao i umeo. „
Na Drini ćuprija ,stara razgl.1890.„Sve se to svršilo daleko odavde , bez ognjeva po granicama, bez jeke topova, i bez odsečenih glava na kapiji. Kao što je bio slučaj u novcu i u trgovini, i u ovim najkrupnijim stvarima sve se dešava na daljinu i neshvatljivo brzo . Tamo negde daleko u svetu igra se kocka ili bije boj i tamo se rešava i sudbina svakoga od nas.“
Kao i veliki Vladika Rade, i Ivo Andrić nam nije samo napisao o onome što je bilo i što se može ponoviti, već i ono što nam se događa i što će se dogoditi. Vizionarska moć onih koje je bog obdario.
Andrić je voleo od sportskih igara najviše košarku. „Kakve su to potrebe, kakve želje, kakve radosti i zanosi koji gone dečaka ili devojčicu da trče za loptom, da je sustižu, dalje bacaju, ponovo dočekuju i hvataju? Gledajući ih kako igraju košarku , odbojku, rukomet, meni su se na mahove otkrivale tajne tela i igre. Čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava , biva drugačiji, lakši,i lepši , prevaѕilazi sebe, približava se bestežinskom stanju i visinskom letu, trijumfu svoga tela i u isto vreme pobedi nad njim.“
autor, Vojkan T Bojović
