Велика се фртутма дигла ових дана око тога има ли право Општина Пљевља да обиљежи годишњицу Првог српског устанка и Сретењског устава. Нема никакве сумње да у историји српског народа нема значајнијег датума послије Косовског боја и 1389.године. Бољег свједока и доказа за ову тврдњу нема од Његоша, који је свој „Горски вијенац“посветио Карађорђу Петровићу, односно „ праху оца Србије“ . Вук Врчевић ( 1811-1882) пријатељ Његоша и Вука Караџића, оставио је свједочанство да је Његош у својој соби држао Карађорђеву слику у минијатури, испод које су били исписани стихови:
Само име Карађорђе
кад Србину на ум дође
запламти се крв у груди
јуначко се срце буди.
Критичари ће на ово рећи да је Црна Гора у Његошево вријеме била српска Спарта, а данас је по важећем Уставу грађанска држава. Квака и јесте у грађанској држави на ДПС начин. Предраг Булатовић је у предвечерје референдума о државно – правном статусу Црне Горе, изговорио пророчку реченицу да није највећи проблем хоће ли она бити независна држава, него што се пројектује као антисрпска држава. Тако је и било, овдје је био успостављен знак једнакости између појмова грађанско и антисрпско. Заправо да би нешта било грађанско подразумијевала се његова антисрпска суштина.
Нема боље потврде за то од статуса српског језика, који је по сваком попису био већински, али је био дискриминисан. Кога данас интересује судбина 27 професора српског језика који су остали без посла у тренутку док је у тада важећем Уставу писало да је службени језик српски. Али сила Бога не моли…
И у свој „буци и бијесу“ који тутње медијским простором Црне Горе, као мелем дјелују ријечи Николе Цамаја, посланика Демократског савеза Албанаца: „Ми смо славили 100 година малисорског устанка и 100 година независности Албаније. То је прослављено прије 12 година“. На питање новинара ко је организатор Цамај каже: „ Некад је то био Национални савјет који позива представнике Општине, али је Општина, ако не организатор барем покровитељ“. Поштено.
И шта сад. Ништа. Црна Гора је дуго времена била глува соба у којој се није смио чути српски глас. Имао је обичај пјесник Момир Војводић да каже: „ Грдно ће засмрђети Црна Гора након пада Миловог режима“. Тако је и било. Не зна се одакле више смрди: из полиције, судства и тужилаштва, или Миловог окружења.
Колико је мјесеци прошло од када смо захваљујући скај преписци сазнали да је Мило сваког мјесеца добијао на руке харач од 300.000 евра (марака). Од кога? Од оних којим је одбјегли полицајац Љубо Миловић поручивао крајем јула 2020.године, да им је „одобрено да убијају, али да прије избора то чине само ако морају, а да након 30. августа деру“ !!!
Синоћ смо доживјели још један рецидив те болести, замрачена је четврта епизода серије Сумрак Ловћена на РТС 2. Неки још нису чули да је Тито давно умро, а Мило није на власти.
Него да се вратимо обиљежавању годишњице Првог српског устанка у Пљевљима. Није питање да ли је то требало чинити него начин на који је то урађено. Неприхватљиво је да предсједник Општине који је то постао гласовима коалиције више странака не консултује коалиционе партнере. Или још боље, да се са њима договара, јер „договор кућу гради“ . Ништа се не би изгубило и да су организатори прославе били Српски национални савјет и СКЦ Патријарх Варнава, а да је о значају Првог српског устанка и Сретењског устава говорио неки познати историчар. И тако је предсједников говор који је, узгред буди речено, био врло добар, писао неко од историчара. Зато предсједниче мало мање сујете, а више договорања са коалиционим партнерима, неће бити на одмет. Напротив, не боли, а помаже свим грађанима Пљеваља.
Пљевља,
16.02.2024.
