Пише Војкан Т. Бојовић
ШЕЋЕРОВИЋИ – Крсна слава – ЂУРЂЕВДАН
Из записа Јована Ђ Драгутиновића, Шећеровићи су од Лазаревића, који су у Пљевља дошли још у време насељавања данашњих Дробњака. Породица се касније разгранала и дала чувена братства Радовановића, Гојковића, Кнежевића из којих је познати војвода Бориша Кнежевић. Пред крај 16. века Лазаревићи су по традицији били свештеничка породица. Најпознатији је био поп Андрија који је умро 1837. Хронологију Шећеровића , Драгутиновић наставља са Гашом Лазаревићем, кога су пријатељи назвали „Кујунџија“ а његове потомке Кујунџићи. Од Кујунџића, најважнији је био Јевто Кујунџић, познати српски четник и хајдук са почетка 19. века, са подручју Старе Рашке .Често је прелазио у Карађерђеву Србију, враћао се у Ц. Гору и преносио писма. У време када је Карађорђе обновио рат против Турака, освојио је Сјеницу, потукао Селим пашу „Скопљака“, одбио војску Нуман паше, дошао до Новог Пазара и сјединио са Црногорцима. Године 1809. Карађорђе пише писмо владици црногорском Петру Првом, и уз неколико одабраних јабука на дар шаље га преко хајдука Јевта Кујунџића. Јевто је предао писмо и јабуке владици Петру Првом, а владика се толико обрадовао писму и јабукама од вожда Карађорђевића, па раздрагано узвикнуо:
– Ове су ми јабуке слатке као шећер, а ти си ми Јевто слађи од шећера. Од тада су Јевта назвали Шећер, а његове потомке ШЕЋЕРОВИЋИ.
Стара кућа је као мајчина огрлица од које ти је топло и онда када мајке више нема. Она је неуништиви дворац у коме су заувек остала драга лица родитеља, сестара, браће, они безбрижни дечији дани, младалачки снови, радост и туга првих љубави, другови и пријатељи који су увек били уз тебе… Она је је остала на адреси, која се никада неће променити, и на коју нас увек могу наћи…
Кућа браће Ђорђа и Лазара Р. Шећеровића, подигнута је 1898. године у маниру академског електицизма, на пљеваљској Раскрсници, и у ТРЕЋЕМ ВИЈЕКУ ПОСТОЈАЊА, НАЈРЕПРЕЗЕНТОВАНИЈИ објекат града.
Овде је рођена и живела госпођа ДРАГИЦА Л. ШЕЋЕРОВИЋ ПЕРУНИЧИЋ, ЧИЈИМ ДОБРОЧИНСТВИМА ЈЕ СПАШЕНО НА СТОТИНЕ НЕВИНИХ ПЉЕВЉАКА ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА. ХВАЛА ЈОЈ.
ЊЕНА ПЉЕВЉА И ПЉЕВЉАЦИ
Најугледнији трговци Старе Рашке а и ширe, крајем 19. и почетком 20. века : Лазар Лазо Р. Шећеровић (Пљевља) Васо Стевовић (Прибој) и Глигорије Глиша Веселичић (Пријепоље) , творци идеје о Санџачкој железници 1906. године, која је од стране окупатора осујећена, и прве пиваре на овим просторима.
Јасно је да кућа Шећеровића има репрезентативни изглед са истакнутом лођом испод које је улаз. Стилски је тешко идентификовати, рећи ће вам то и бољи познаваоци из ове области. Али, овде почињем од њеног последњег становника породице Шећеровић, госпођи, а ма баш права, а и много више од тога Драгица Лаза Шећеровић, једна од четири ћерке познатог, угледног трговца Лазара Р. Шећеревића (1858 – 1941) који је с братом Ђорђем и изградио ову кућу, о чему и данас стоји на њој урезана плоча са њиховим именима и годином градње. Драгица је била удата за Драгишу Перуничића из Ужичке Пожеге, који је једно време био срески начелник у Пљевљима.
Поред главне куће (Данас Завод за запошљавање) Шећеровићи су имали на потезу од Раскрснице до потока Злодола, још три, које су даване у мираз ћеркама. Лево кућа коју је Ђокова ћерка Марија Марушка однела као мираз удајом за адвоката Радула Јауковића. Десно, кућа са много наследника, у којој је део Ангелке Шећеровић, удате за Грујичиће. Четврта кућа, на место данашње стамбене зграде, оштећена и срушена после 2. рата. Чинило је то, са пратећим објектима, и данас за старије Пљевљаке – ШЕЂЕРОВИЋА СОКАК. Како је говорио поета Мићун А. Шиљак, „до Злодола Шећеровић а од Злодола до Вароши је Бајића сокак“. Обадва, чине већ више од 100. година улицу Танасија Пејатовића, најбољег Цвијићевог сарадника и првог директора пљеваљске гимназије.
Шећеровићи су имали и своје објекте у за то време познатој пљеваљскoj чаршији (на фотографији) где су били најбољи дућани, занатске радње, кафане, хотели (њихов „Ловћен“, „Славија“ Видоја Јауковића, „Београд“ Сава Ђуровића, „Европа“, „Јадран“ Драгог Стојановића – Србијанца где је почела своју каријеру Вука Шехеровић краљица севдаха….) кућа Ника Рабреновића трговца, једина која је и после Другог рата „преживела“ потоп старе и изградњу нове чаршије. Имати неки од навединих објеката у чаршији, било је богатство, али и престижни статус. После Првог светског рата, одласком аустроугарске, опадају послови Шећеровића и неки од објеката се дају у закуп (хотел „Ловћен“ браћи Топаловић) кућа у чаршији на адреси Краља Петра бр. 246. Постаје власништво Реље Драгашевића., са свим пратећим објектима и пиваром…
Записаћe путописац Јефто Дедијер после ослобођења 1913. о Пљевљима:
- Варош је сасвим чиста и лепа, што је чини најбољом вароши у Санџаку. Ипак и поред многих оријенталних особина ( дућана с ћепенцима, турске кафане , неколико ханова) она имају изглед средњоевропске вароши,у којој се поред горе набројаних грађевина могу видети и модерне радње, боље кафане и хотели (Живковића, Манастирска, Бајића хотели и гостионе, Милет Башта и много лепих приватних зграда …“ Није тешко закључити, које су му куће давале повод за ово писање.
Ђорђе Ђоко Р. Шећеровић
Просперитет породице Шећеровић, почиње доласком аустроугарске војске у Пљевља, обављајући разне лиферантске послове за њихов војни логор на Доловима. Ђорђе се на изузетно вешет начин сналазио у трговини и породица је стекла велики иметак, а Ђорђе и Лазар су стекли углед и утицај не сами у пљеваљском крају.
Ђорђе је био ожењен Јефимијом Живковић (рано преминула) сa којом је имао двоје деце: Владимира и Анку (удату за проф.пљеваљске гимназије Ђорђа Пејановића). Друга супруга Ђорђа била је Јулева Јелена Хаџипетровић из Пријепоља, са којом је мао две ћерке: Софију (1892 – 1975) која је била удата за генерала српске војске Ивана М. Таназовића и Марију Марушку, удату за адвоката Радула Јауковића.
Велики је број објеката које су браћа Ђорђе и Лаазар Р. Шећеровић, имали у Пљевљима, посебно у главној улици – Чаршији, Поред зграде пиваре и кућних објеката , једна од њих је и некадашњи хотел „Ловћен“ на углу данашње Тршове улице и Краља Петра 1. Дуго година до 2. свет. рата био је дат у закуп браћи Топаловић. После Другог рата, национализован и коришћен за станове безкућника и магацине трговинских предузећа. Срушен, почетком шездесетих, а данас 2023. на потраживању наследника код суда у Б. Пољу.
Ако нису успели да воз доведу до Пљеваља, Прибоја, Пријепоља, Шећеровићи су са Васом Стевовићем и Глигоријем Веселичићем из Пријепоља, направии 1862.пивару , која је десетине година имала врхунско пиво.
Софија Шећеровић (1892 – 1985) се после робовања у мађарским лигорима 1916 – 1918. удала за Ивана М. Танасовића официра КЈ . Слика крајња десно : Ђокова ћеркаа Анка Шећеровић и проф. Ђорђе Пајановић на дан венчања испред куђе Шећеровића 1911. године.
Марушка Ђ. Шећеровић (1894 – 1983) робијала са сестром Софијом и стрицем Лазаром у Нежидеру. Удата за Радула Јауковића, на слици са са ћерком Даном и сином Ђорђем Ђоком ( генерал у ЈНА).
Пљеваљска делегација код краља Николе I Петровића на Цетињу јануара 1914., којом приликом је одликован одређен број истакутих грађана, учесника борби за ослобођење- У првом реду седе: Перо Јанићијевић, син Хаџи Ибрахима Љухара, Хаџи Ибрахим Љухар. Седе у средини слева: прота Саво Т. Вукојичић, Лазар Р. Шећеровић, Мехмед паша Бајровић, Игуман Серафим Џарић, пред.општ.Цетиње Вуко Вулетић, Мурат бег Селмановић пред.општ. Пљевља, ?, Стоје с лева: Тимотије Бавчић, Нефи бег Адбеговић, Прокопије Шиљак, ?, Милош Ћоровић, Урош Милинковић, Ћамил Дрнда, ?, У врху фотографије, Војислав Војо Ђ- Ђенисијевић, и проф. Митар Обрадовић.
ГРУПА интернираних ПЉЕВЉАКА 1916. у сабирном логору Зеница (БиХ) које је аустроугарски окупатор упутио у мађареске логоре Нежидер и Болгодасон. Лако препознатљиви : седе: с лева Митар Обрадовић, прота Саво Т. Вукојичић и Лазар Шећеровић. Ту су још Војислав Војо Ђ. Ђенисијевић , Михаило В. Драгашевић, Јанићије П. Јанићијевић и др. У логоре је одведен и велики број пљеваљских жена. Од Шећеровиђа у логорима су поред Лазара биле и Ђокове ћерке Марија Марушка ( 1894 – 1983) ( удата за адвоката Радула Јауковић) и Софија (1892 – 1975) удата за генерала српске војске Ивана М. Таназовића, за кога су савременици тих догађаја , говорили да је први 1912. са српском војском ушао у Пљевља.
Лазар Лазо Р. Шећеровић ( 1858 – 1941) један од најугледнијих и најутицајнијих људи Пљеваља и Старе Рашке, успешан у трговини, доброчинствима, патриотском и националном деловању. Носилац великог броја одликовања и признања. Лазар је био ожењен Персом Живковић, са којом је имао шесторо деце: Косара, Јелена Лена, Даринка , Драгица и Синови Вукашин Вуко и Драгољуб Драго.
Делегација Пљевљака на пријему у Влади Србије у Београду, после избора 1933.год. Седе: Вуко Л. Шећеровић, Лазар Р. Шећеровић, Војо Р. Ненадић , ? Први с десна Богдан Р. Ненадић , новоизабрани председник општине (1933 – 1943) са делом чланова општинског руководства.
Када су талијански фашисти заузели и успоствили власт у Пљевљима, крајем маја 1941.у кућу се уселио главнокомандујући генерал Ђовани Еспозито са пратњом и ту боравио све до капитулације Италије септембра 1943.
То ће послужити послератној власти, да преко тада „друштвених мрежа“ тј радио „Милеве“, активиста АФЖ, Народног фронта, Црвеног крста и сл. идући од куће до куће, вршећи уписе и прикупљајући чланарине , шире пропаганду и лажи, које нису мимоишле ни Драгицу, називајући је љубавницом окупатора Еспозита и сл….Лаж у коју ниједан Пљевљак никада није поверовао. Јер, Драгица је била жена високих моралних и свих људских вредности. Била је тада разведена са двоје одрасле деце, сином Ђорђем и ћерком Маријом – Неном, Високо образована, посвећена породоци и хуманитарним активностима у Колу српских сестра, а и поред тога увек на помоћи невољнима, пре и посебно у време рата. Али, ајде да о томе, овом приликом, не дајем ја истину, већ сам о томе писао, па цитирам део онога што је у својој књизи „Свједочанства једног времена“ (ИЦ Пљевља, 2002) написао, поштовани Радомир Матовић (1932 – 2022) скојевац, изузетни привредник и спортско – културни посленик, друштвено – политички активиста, чија је породица током Другог рата имала тешке губитке, оца , мајке, брата…а који се бавио и историјом Пљеваља.
Од пљеваљског девојачког осмеха до америчког смешка, била је увек пуна господства, поноса , завичаја кога је у сваком дану спомињала. Почетком седамдесетих , унука Катарина заветована бабиним аменетом долази уместо ње у Пљевља , да обиђе кућу Шећеровића, гробове својих предака, цркву Св. Петке, манастир Св. Ттојицу, и пар породица на које јој је бака указала.
Знајући, шта је све може снаћи, за њена доброчинства, после рата, одлази 1943. у Италију. Тамо јој је Ђовани Еспозито саопштио:
- Госпођо, ја овде спашавам своју главу, ништа Вам не могу помоћи! (Казивање Душка Н. Рабреновића, који је у Америци посетио Драгицу и сина јој Ђорђа Ђока Перуника)
У Њујорку, спремао ћевапе на завичајни пљеваљски начин, и био један од директора у познатој банци тог времена Банкофамерика.
Ђ0РЂЕ ЂОКО ПЕРУНИЧИЋ (У САД ПЕРУНИК, син Драгице Шећеровић и Драгише Перуничћа)
Вредна, паметна, образована, , Драгица ради, деца раде и школују се. Од првих зарада као студент, Ђоко је купио један полован камиом и доласком америчке војске уз знање језика, бавио се и пословима транспорта, највише прехрамбених произвида, па се догађало да му неки пут зафали одговарајући папир, због чега је био кажњен и тако се нашао се у затворској у ћелији са Лаки Лучијаном , тада једним од „најпознатијих “ америчких мафијаша, кога су САД протерале у земљу рођења. Ђоко му је тада рекао, да му је највећа жеља да са мајком и сестром оде у Америку. Причаће о томе касније , да му је прве „лекције“ о Америци предавао Лаки Лучијано , тадашњи краљ америчког подземља.
Ппочетком шездесетих, Драгица са децом одлази у Америку где је у дубокој старости преминула. Син Ђорђе Ђоко је био угледни директор једне од највећих банака у Њујорку, а ћерка Нена професорица.
Најмање, чиме би јој се завичај могао одужити, била би једна спомен плоча са кратким текстом:
Овде је рођена и живела госпођа ДРАГИЦА Л. ШЕЋЕРОВИЋ ПЕРУНИЧИЋ, ЧИЈИМ ДОБРОЧИНСТВИМА ЈЕ СПАШЕНО НА СТОТИНЕ НЕВИНИХ ПЉЕВЉАКА ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА. ХВАЛА ЈОЈ.
ЊЕНА ПЉЕВЉА И ПЉЕВЉАЦИ
Текст и фотографије су власништво аутора. Свако копирање и преузимање могуће је уз до@х60сзволу аутора
Бгд.19.08.2023. Војкан Т. Бојовић
