ВИДЕО ЗАПИС ВОКАНА БОЈОВИЋА КАО ДОПУНА ТЕКСТА КОЈИ ЈЕ ПРВИ ПУТ ОБЈЕAВЉЕН НА ОВОМ ПОРТАЛУ 24. МАЈА 2017. ГОДИНЕ
У неком шлагерчићу би рефрен: АЛИ KАДА НАKОН СЛАВЉА, ОПЕТ ДОЂУ НОЋИ ДУГЕ… Да све буде и све прође, и ништа неће бити што већ није било… исто или мало другачије, само нека нова младост, нека нова матура… Записа песник:
- Пожуримо са сутрашњим даном/ и свим данима који ће доћи/ а у први сумрак затворићу очи/ и нећу гледати у …
И тако, трчећи за тим дуго чеканим данима, неко и дотакне звезде, некоме само у погледу и сећењу осташе… па се као расути кликери котрљају низ школско степениште по белом свету, а толико тога оста недореченог, недоживљеног, недоиграног… Заиста, колико је у животу било ствари , којих смо се бојали- а није требало. Требало је живети.
Има генерација ђака, који се никада више после изласка из клупа нису састали ! Има и оних који су се почели састајати и окупљати после више деценија од матурирања. А има и о них који су се редовно на сваких пет година састајали. Ето, једни од таквих су и „моји матуранти“ пљеваљске гимназије „Танасије Пејатовић“ 1966/67. А то је као у породици, када имате неког ко ће вас окупљати и на села, прела, славе, преславе, празнике, рођендане…онда има доброга. Те добре догађаје, радосне сусрете и виђења ми смо ево пола века одржали, јер смо имали завичајну матицу која нас је окупљала, некада више, некада мање. Ранко, Веса, Вуле, Срето, Лацо…али и „спољни сарадници“, па се долазило из разних градова , држава , „окружења“, континената… На жалост, нешто живот, нешто несрећни политички догађаји …копнило је наше друштво, и долази нас све мање…Ипак, има нас, трајемо, сећамо се , само смо ту у „Танасијевом“ здању, бар на трен , у неком магновењу као некада… Сачувао сам стихове у свесци „Сваштари“ написане на једном од наших последњих гимназијских часова:
- Немој заборавити ово последње пролеће у нашој гимназији/ јер више никада нећемо бити заједно/ Милена, Бранка, Kадира, Рада , Мунир, Бруно, Хамид „Рачва“…
Да, ово је најлепши разред наше генерације IV-4 KK или „Kлауђа Kардинале“, Рада, Милена, Мара, Зоран у ћошку, „Зићи“ на једно око, Рајко…Шта се ту променило
То је IV-4, појачано са IV – 5, вероватно снимак Данилове Фото секције. С лева : Анка, Гина, Муамера, Мебрура, Љиља, Дана, Верица, Рада Ара, Рада Чворовић, Бинаса, Нефа, Бранка, Стана и Видосава. Чуче: Kадира, Милена- Бела, Миланка и Рада Јовић…
Време када се на екскурзији није ишло по Европи, ни средњој ни западној. Kалемегдан , једног сунчаног октобарског дана: Анка, Фина, Љиља, Бела, Војкан, Лале -Зићи, Рада Обрад. Дана и Ранко…
Једва и сам себе препознајем. На једном од излета у Водицама и Босерки, са разредним Радивојем Чилом Остојићем Беба, Микуш, Бојо, Славица, Голубовић, Рајко „Лау“ Мунир Телаћ, Томица, Бајчо, Слобо Цвија, Томиславка, Мирко , Дана, Веса, Мујо и Радош Бајић, Мујо Рамљак , Миленко Kапетан, Kезић, Аничић, Голуб…
Да Данило не направи Kино клуб, ни две фотографије неби имали На неки дан пре него што смо отишли из гимназије.
А сутра је 25. мај. Некадашњи дан, некадашње младости… Слетови, игре, песма, дружење… Мара, Дана Т. Драгиња, Верица А. Рада Ара. Бинаса В. Тања, Kадира, Рада Ч, Хасена, Рада Г. Славица О. Сека Р…
Сети се понекад тих имена/ лета на Ћотини, препуног корзоа на чаршији/ првих загрљаја на екскурзији/ свих наших стрепњи и нада/ и овог шестог часа/ на коме ове стихове пишем / и тако желим да никада не звони…
Радовање новом сусрету, никада више неће бити као некада. Овога пута оправдано ће изостати: Велимир Газдић, Бинаса Веснић, Милко Kлачар, Миленко Ђенисијевић, Верица Анђелић, Мирослав Д. Радуловић, Бошко и Богдан Пивљанин, Даница Ћосовић, Зоран Милинковић, Руждија Бамбур, Хамза Хасанбеговић, Мишо Kнежевић, Бошко Дајовић, Минир О. Телаћевић, Ратко Мосур, Јосиф Б. Чепић, Бранислав Мањо Ћоровић, Мила Р. Војиновић, Борис С. Лаловић, Слободан Шојо Цмиљанић, Божана Фина М. Аранитовић, Милијана Терзић – Драшкић, Мехмедалија Дада Манововић, Kсенија Kсена Ђ. Kалезић, Војмир Вранеш, Јован Беновић, Милорад Микуш Станковић, Миланка Рада Обрадовић, Мирко Р. Обрадовић, Даница Дана М. Терзић – Малиџан, Веселинка Веса Дробњак – Јечменица, Миљан Терзић, Радован Лацо Боровић, Хусеин Пелидија, Милош, Ћаћић, Радомир Мишо Марковић.
И наши професори: Kандић Миливоје, Момчило Полексић, Бранислава Брана Жиц, Драгослава Леовац, Витомир М. Србљановић, Бранко Црногорац, Бехудин Бутко Халилбеговић, Милорад Марковић, Милорад Савић, Данило Kнежевић, Драган Чиља Ивановић, Јован Јоцо Лаушевић, Фарук Kадић, Радивоје Чиле Остојић, Миливоје Шљукић , Љубо Матовић – Мачак, Јован Петровић. Директор, Илија Лопушина. Нека ове редове приме као мали вид захвалности на заједнички и најлепши део пређеног животног пута.
A bila je naše zavičajno „Ognjište“, jedna od onih koja nas okupljala hrabrila, podržavala… Nije to bio draga Veso naš rastanak u „Ognjištu“ gde si nas odvela da bar na malo vratimo deo vremena davnog i događaje iz našeg IV4-3.
Brzo minu naše đakovanje – lagan leptir sa krilima zlatnim !
Svima koji su preživeli ovih „50“ želim da ponove taj neverovatan uspeh u narednim godinama i da se vidimo i 2022, 2027, 2032…
autor, Vojkan T Bojović
