Пљевљима су потребна нова радна мјеста и нова индустријска постројења, а не гашење постојеће привреде. Уколико је еколошка реконструкција предуслов за продужење рада Термоелектране – макар у идућих десет година, а сви подаци указују да јесте, не видим нити један оправдан разлог да Влада Црне Горе одустане од те инвестиције, без обзира на различите интересе и притиске.
Стога, користим ову прилику да позовем премијера, министре и стручну јавност да се јавно укрсте аргументи по овом питању и да се изнађе најбоље могуће рјешење за грађане Пљеваља, енергетски сектор и државу Црну Гору.
Личног сам мишљења да је еколошка реконструкција исплативо и крајње рационално рјешење, поготово у ситуацији када држава Црна Гора, још увијек, није створила алтернативна рјешења и моделе који би на адекватан начин компензовали производњу електричне енергије. Поздрављам напоре и улагања у обновљиве изворе енергије, они свакако доприносе електроенергетској стабилности, као што поздрављам и чврсту ријешеност Владе Црне Горе да у Пљевљима поново заживи фабрика за производњу цемента, али, опет кажем, транзиција по овом питању никако би смјела да буде исхитрена и површно реализована – него праведна, са пуно сензибилитета и опреза, прије свега, због неколико хиљада радних мјеста који су директно повезани са опстанком Термоелектране и Рудника угља.
Додатни подстицај за опрез стоји у чињеници да пљеваљска термоелектрана, практично, производи половину електричне енергије у цијелој држави, те да би њеним евентуланим гашењем Црна Гора била гурнута у велике финансијске проблеме. Према одређеним показатељима, за десет година, колико би, макар, Термоелектрана радила након еколошке реконструкције, Црна Гора би уштедила преко милијарду евра на увоз електричне енергије.
Колико су Рудник угља и Термоелектрана узајамно повезани и међусобно зависни, најбоље нам указује чињеница да су, услед овогодишњег продуженом ремонта Термоелектране, испорука угља, а самим тим и приходи наше компаније, драстично опали, упркос чињеници да је широка потрошња рекордно повећана, док је Електропривреда, у међувремену, морала да увезе електричну енергију у износу преко 10 милиона евра. Стога, не постоји никаква дилема како би се гашење Термоелектране одразило на опстанак Рудника угља.
С друге стране, деценијама уназад, ове двије компаније, по природи свог пословања, уплаћују вишемилионске износе у државну и општинску касу. Примјера ради, само у протеклих десет година, на основу разних пореза и накнада, Рудник угља је држави Црној Гори и Општини Пљевља, уплатио преко 160 милиона евра.
У крајњем, директни приходи од око 1,2 милијарде евра за десет година, не рачунајући рад осталих привредних грана ослоњених на Рудник угља и Термоелектрану, вишеструко оправдавају трошак еколошке реконструкције од око 66 милиона. Уложени новац ће се за 10 година, вратити скоро 20 пута.
Такав однос инвестивиција и поврата, не постоји ни у IT сектору, због чега се, без икаквих дилема, намеће одговор да осим еколошке реконструкције друго рјешење не постоји.
Имајући у виду све наведено, сматрам да Влада Црне Горе убудуће мора да испољи посебну пажњу и интересовање у случају опстанка Термоелектране, па тако и Рудника угља, јер су последице драматичне за цијелу државу, а понајвише за Пљевља.
