ПОСЛЕДЊИ ЈЕ ТРЕНУТАК
Сад је ваљда јасно да Веселин Вељовић и Мило Ђукановић, чији је савјетник за безбједност, планирају и организују „ у првим данима септембра“ државни удар. Због тога је „ дужност свих грађана Цетиња и осталих грађана Црне Горе “ да 4.септембра буду на Цетињу, јер „актуелно стање захтијева шири друштвени одговор“. Разумије се подијељене су и улоге учесницима скупа, јер грешке не смије бити, пошто „ какви данас будемо, бићемо за вијекове будућих генерација“. И зато је „ света дужност и обавеза сваког припадника сектора безбједности да штити и чува цивилизацијске вриједности своје државе и да одбије свако незаконито и неуставно наређење“.
У својој наивности, до сада смо вјеровали да је задатак сектора безбједности да чува јавни ред и мир. Али не, чувени „културни“ посленик Вељовић мисли другачије. А шта је неуставно и незаконито одлучили су господа Ђукановић и Вељовић. „Неуставно и незаконито“ је хиротонисање митрополита Јоаникија на вјековном трону црногорских митрополита у Цетињском манастиру. И приде долазак српског патријарха Порфирија. Зна бивши и садашњи полицајац ( једном полицајац, увијек полицајац) да Цетиње није само Пријестоница, него и историјски симбол трајања и постојања црногорске државе, али не зна, односно неће да зна, да је ту државу управо створила СПЦ и њена Митрополија црногорско – приморска. Неће да зна да су свих пет митрополита из светородне династије Петровића били Срби, преко књаза Данила и његовог Земљописа, по коме „ у Црној Гори живе све сами Срби“, Његоша и његовог Горског вијенца, до краља Николе и његове химничне пјесме „Онамо´ намо“. Због тога су и толерисали проглашавање Његоша геноцидним пјесником, а Горски вијенац практично избацили из школских програма.
Оптужује колумниста Вељовић „тренутни провизоријум власти“ да је „талац и беспоговорни сљедбеник и послушник СПЦ“, који не жели да се супротстави „ најезди светосавља, вјерског радикализма и огољелог националшовинизма, равногорства и четништва“. Кад би био елементарно поштен г.Вељовић би знао да је прву епархију СПЦ у Црној Гори основао управо Свети Сава на Михољској Превлаци. Отуда је, како рече Матија (ако се његово име смије помињати у Црној Гори), Црна Гора „опредмећана географија Светога Саве“. Отуда толике цркве и манастири у Црној Гори назване именом Светога Саве. Само у Боки Которској их је девет.
Разумије се није изостало ни објашњење зашто се актуелна власт не супроставља планираном удару на Црну Гору под плаштом хиротонисања митрополита Јоаникија. Зато што их је „ СПЦ са улице, уз психологију масе довела на власт“, објашњава пендрек ефендија Вељовић. Ђукановић је то својевремено поштеније дефинисао, назвавши литије, којима се дивила Европа „ лудим покретом“. Није заборавио врли колумниста „пријетње најављеним пописом становништва“ , али је заборавио како је његов мојковачки сабрат Обрад – Мишо Станишић својевремено, обраћајући се посланицима Србима,кликовао у Скупштини Црне Горе : „Видјећете колико ће вас бити у Црној Гори, након следећег пописа“. Била му је то најбоља препорука за амбасадорско мјесто у Сарајеву. И да нема ни један други разлог за, по Закону обавезан попис ове године, треба га урадити због мојковачког клана.
Чуди се г.Вељовић над чињеницом да је у Србији континуитет СПЦ признат од половине 19.вијека, а да у Црној Гори траје вијековима. Опет је заборавио хвале о слободној Црној Гори, никад покореној од стране Турака. Заборавио је и Његоша: „ Што се не шће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“. Отуда и титула егзарха ( чувара) пећког трона у титулисању митрополита црногорско-приморских.
Након свега јасно је да Вељовићев опис „Владе залуталих, некомпетентних, национално острашћених и личности без ауторитета, са дефицитом истине, суфицитом демогогије и мутних ликова“ је слика и прилика Ђукановићевог режима који је 30 година харао по Црној Гори. Истина недостају шверц цигарета, горива, дроге и оружја. Ко не вјерује нека консултује бившег америчког амбасадора Монтгомерија. А да, није поменуо ни усташке Томпсонове пјесме, које су шлаг на торту те пропале политике. Дефинитивно је јасно да је тој дружини пукао гром, без обзира колико то јеретички звучало, кад је Мило одлучио да жртвује Светозара Маровића, до тада другог човјека у ДПС-у. Док је он креирао „политику малих корака“ до тада је и ДПС био успјешан. А кад је бритва одлучио да сјекиром посијече корјене српства и светосавља у Црној Гори, пукла им је погибија.
Није изостала ни шовинистичка мржња према Србији, коју по Вељовићу персонификују „ вашариште у Гучи“ и „ парадаиз туристи“ , јер попут свих ренегената жели да заборави себе пређашњег, а то се најбоље постиже уништавањем или протеривањем народа коме је до јуче припадало. Уосталом, то је други члан мојковачког клана Душко Марковић и најавио у предизборној кампањи , када је запријетио протјеривањем СПЦ из Црне Горе, након избора. На њихову жалост 30.августа 2020.г „ чун се љуљну, оде санак пусти“.
Ђукановић и Вељовић, којима је пендрек мјера свих ствари, су последњи људи који имају право да помињу Сребреницу, јер још нису платили за Буковицу и пријетње одсијецањем ушију тамношњим Муслиманима , нису платили за депортацију муслиманских избјеглица из Босне и Херцеговине, нису платили за црне тројке које су у међувремену, кад су они наредили , прерасле у комите. Чак и врапци знају ко је пробијао блокаду на Дрини 1995.г , коју је увео „злогласни“ Слободан Милошевић. И нису то чинили из љубави према Републици Српској , марке су биле и остале њихов врховни циљ у животу.
На крају, само наивни могу да се питају зашто Ђукановић и Вељовић то раде ? Знају они врло добро, да, оног тренутка кад Црна Гора постане правна држава, њима и њиховим саборцима слиједи Спуж. Зато је сваки сценарио, који их оставља на власти и слободи, добро дошао. Па чак и проливање крви. Ако то господа тужиоци не виде, види Црна Гора. Надамо се да виде и у парламентарној већини и зато преклињемо Андрију и Милана, Меда и Миодрага, Здравка и Дритана, да се окану страначарења и личних анимозитета, и крену у демонтажу приватне Ђукановићеве државе. Последњи је тренутак.
