Одавно једна изјава није узбуркала духове у Црној Гори, како што се десило након објаве Марка Бата Царевића, предсједника општине Будва, да треба вратити имовину породици Карађорђевић. Одједном је устало кусо и репато, заборављена владавина права и правна држава, у коју се иначе Црногорци куну. Једни су своје противљење овој идеји правдали својом бригом за грађане Будве, којима још није враћена национализована имовина, успут инсинуирајући, да можда г.Царевић није постао правни заступник породице Карађорђевић, заједно са Аном Коларевић сестром досадашњег, а како нам се власт понаша, бојати се и будућег господара Црне Горе.
Мило је то маестрално радио, намјести рођену сестру за правног заступника Карађорђевића, који потражују своју имовину у Црној Гори, коју је исти Мило, попут Броза, ошацовао као своје будуће одмаралиште. Неук народ би рекао, каква правна држава, сестра на брата ударила , што није забиљежено у вјековној историји Црне Горе. Други су као аргумент потегли тврдњу појединих НВО, да је градоначелник Царевић противправно присвојио пола милиона квадрата државне имовине. Трећи су, као добро обавјештени, поменули наводни дил између Ђукановића и Карађорђевића, да се кроз изградњу станова за тржиште у Милочерском парку обештете наследници династије Карађорђевић, помињући и добар проценат који би из тог посла добио господин Царевић.
Разумије се да су социодемократе то прогласиле антицрногорском политиком, сугерушући му да Карађорђевићима препише своју имовину на Кримовици и у Ластви грбаљској. Најдаље је отишао човјек који важи за прве перо независног листа „Вијести , у својој редовној колумни суботом : „ Ето, хоће Бато да враћа Карађорђевићима земљу. Цијелу, рекло би се. Омеђен духовним топосима попут трубача, постао је ходајући споменик незнању, некомпетенцији и свему ономе најгорем што је Будва искусила последњих деценија. Изгледа да је транзиција и Будви донијела споменик ориђиналу. И то покретни…“
Просто је невероватно колико се антисрпска политика запатила у Црној Гори . Све може: људска права и грађанска држава, правна држава и реституција, осим ако су у питању Срби. Та мантра о проглашењу политичких неоистомишљеника лудим или ориђиналима дошла је из Босне „поносне“. Зар судбина Ибрана Мустафића и Хакије Мехољића, који су се усудили, што би се рекло савременим речником, да „релативизују“ званичну „истину“ о Сребреници и проговоре о покровитељима, налогодавцима и организаторима тог ужасног злочина. Одмах су били проглашени лудим. Оно што посебно изненађује је изјава предсједника Скупштине Црне Горе, који након исправног закључка да питања реституције треба да решавају судови, није одолио да изјаву зачини љубавним медаљоном : „ Ја сам увијек поборник братских односа, али ако би ме неко питао кога бирам између Петровића и Карађорђевића, увијек и на сваком мјесту Петровиће. “
Зашто тако вазда нам драги предсједниче? Ваљда питање реституције приватне својине није питање емоције, још мање политике, него правне државе. Давно је то наш народ препознао, кроз ријечи мајке Јевросиме да судити треба „ ни по бабу , ни по стричевима“ . Ваљда је због тога богиња Јустиција на свим илустрацијама приказана са повезом на очима. Зато ако Црна Горе заиста хоће у Европу и да буде озбиљна држава, не смије понављати старе грешке и сипати „ново вино у мјешине старе“. Наследницима династије Карађорђевић треба вратити имовину, а Марку Бату Царевићу одузети све што је противправно присвојио. Ако је то тачно. У супротном јавно му се извинити.
