Одавно већ изопштени из цркве, отпадници од вјере прадједовске, последњи путници политичког титаника, у колони по један, маршевским кораком су готово утрчали у Скупштину. Да не закасне да дају свој глас за резолуцију, о такозваном геноциду у Сребреници. Глас неразума, срамоте, лудости и врхунског цинизма. Глас против брата, сестре и завјета прадједовског. По ко зна који пут, из све снаге су се потрудили да пљуну на непролазну славу Мојковца, Скадра, Царевог Лаза, Вучијег Дола, Фундине, Чева, Граховца и многих Термопила по Црној Гори, који се не могу ни набројати.
Треба ли осудити све злочине, широм свијета, гдје год и у чије год име се догодили? Да ли би ико разуман требао бити против тога? Наша је несрећа и вјечни усуд изгледа, то што дио нас увијек настоји да нашу кривицу доказује боље и више, неголи и сами наши, најљући непријатељи. На жалост, многима, очигледно није довољно то што је нашем народу суђено и пресуђивано од његовог постанка, са свих страна. По нечијем, увијек туђем бабу или стричевима. Правда је за нас била само мисаона именица, вазда преспора и недостижна, изузев оне, небеске.
Поставља се логично питање – шта ће нам то добро донијети ова резолуција. Који су јој крајњи домети, намјера и сврха? Ако ли је помирење, међувјерски и међуетнички склад, покварила их је и наштетила им дебело. Уколико јој је циљ додворавање моћним амбасадама, прескупо је плаћена. Политичким раздором и братском свађом. Можда је некоме била потребна само да скрене пажњу са пљачке стољећа. Ако ће нам повратити све оне отете и покрадене милијарде, усвајајмо сваки дан по неку. Буду ли нам од тога веће плате и пензије, дајмо свакога дана по пет резолуција, просто било. Хоће ли некоме донијети неки глас или јефтини политички поен, то још не знамо. Много сигурно неће.
Aкo ли je, нe дај боже, намјера овог најновијег прекопавања по гробовима сребреничких жртава, рушење владе Здравка Кривокапића, и то се могло на шеснаест другачијих начина. Није се ваљда и овај пут морало преко лешева до циља. Није требало, ма какав он био. Мир и вјечна слава свим невино пострадалим, свуда и на сваком мјесту, а истина? Она је вода дубока и тешко да ће се до ње стићи резолуцијом и накнадном памећу, након двадесет и шест година. Ако нам је икада била потребна, смиреност и саборност, сада је. Ако je пао Министар, не дозволимо да падне и Влада, да се десе избори на којима би, можда, пала и демократија и ово мало крхке, тек омирисане слободе.
Стари су Римљани имали ону, познату изреку – хљеба и игара. Ваљда је неко и у овом, данашњем времену, помислио да су грађани кратког памћења. Толико кратког, да ће олако заборавити баш све. Силне милионе, камионе, бродове кокаина, лименке, коверте, нерасвјетљена убиства, закључане фабрике и украдену будућност сопствене дјеце. С обзиром да нам је свих њихових игара одавно „преко главе“, да је до хљеба све теже и теже, нека бар резолуција не фали.
Хљеба и резолуција! За остало ћемо лако.
ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА
