ILINDAN  U  PLJEVLJIMA

Srećan  praznik  svim  verujućim  i  slava slavarima !

Ilindan tj. Sveti  prorok  Ilija – prorok  ognjene  vere i strogog  života . Činio  je  čuda  za  života. U ognjenim  kočijama  uzleteo  na  nebo. Ovaj  praznik  uvek  je  02.  Avgusta  i  mnogo  je  poštovan  i  slavljen i  u  pljevaljskom kraju  od  davnina, o  kome  je  u  tom  pogledu, značajan  dokument  ostavio  putopisac  Novopazarskog Sandžaka i  njegov  etnički  problem:

• Duhovna snaga  našeg  naroda  ovamo  je  vrlo    Ona  je  ovamo  mnogo  jača nego  u  ma  kojem  drugom  srpskom  kraju.  A  putopisac  Aleksandar  Giljferding  beleži:
• Nigde se  sloboda narodnog života nije očuvala tako  snažno kao  u  ..

Crkva  posvećena  SV.  Iliji podignuta  je  na  brdašcu   u  južnom  delu  nekadašnjeg  pljevaljskog polja,  koje  je  po  tome  i  dobilo  ime  , kao  i  čitav  kraj  oko  njega: ILINO BRDO!

Nema  mnogo   dokumenata  koji  bi  nam  tačno  svedočili  o  gradnji  i  nastaku  ovog  hrama. Velike  napore  u  tom  pogledu  činio  je prof  Vitomir  Vito  M. Srbljanović (1937 – 1991) i  samo  zahvanjujući  njemu  došlo  se  do elementarnih  podataka. Crkva  potiče  još  iz  14.  Veka, a neka  zapisana  kazivanja govore  da  je  tu  bila  i  u  doba  Nemanjića. Dolaskom  turaka na  ove  prostore biva porušena. Prema  dokumentima  koje  je  pronašao   u Protokolu crkveno –  školske  opštine  ilinobrdke . prof  Srbljanović navodi:

• Neimar koji  je poslat  na Ilino  brdo da  pregleda  crkvu Talat  efendija sa  prisutnim  majstorima ,pregledao  je  crkvu i  zidine crkve, svi  su  jednoglasni da  crkvu  treba  srušiti  do  temelja      i  temelje  ako  budu  slabi i  pretresti  i  naređeno  inđinjeru da  napravi plan  za  .

Crkva  je  bila  oštećena  i  na  Ilindan 1911.  kada je  bilo  veliko  nevreme i  kada  je  stradala i Husein  pašina  džamija  u  Pljevljima. U  crkvi  je  ostao  sačuvan rad  na  dverima  koje  je  uradio Milan  Janković .  Izrezbareni  su  bogatim floralnim  elementom  koji  je  iznad Davida  i  Solomona. Takođe  floralni element  je iznad  i  ispod Gavrila  i  Bogorodice, a  geometrijski  preplet  se svija  oko celog pravougaonog dela  dveri.

Ilinobrdska  crkva je tokom  ratnog  perioda 1941 – 1945 a i  posle  toga, pretrpela  velika  oštećenja. Naporom  vernika ,  uspelo  se  u  periodu  1950 – 1955,  uraditi  ikonostas i  druge  prateće stvari  za obavljanje službe  božije. Ikonostas  i  druge  stolarsko – zidarske  radove obavio  je  neimar  Todor  M.  Bojović ( 1900 – 1987) sa  bratom Ozrenom (1903 – 1993) i    vernicima.

Pohvalnica  i  orden za  radove  koje  je  obavio Todor  M.  Bojović  na  crkvi  Sv.  Petke i  Sv. Proroka  Ilije  u  Pljevljima.

Do  Drugog  svetskog  rata pljevljski  protoprezviterat  je  imao   devet  parohija.  Na  snimku  Sava  J. Milića  iz  1940. Stoje  sleva: Milorad Sl. Vukojičić paroh ilinobrdski, Pavle  M. Džaković paroh  hoćevinski, Dragoljub  D. Šiljak paroh  pljevaljski, Dušan N. Prijović paroh  bučevski, i Savo J.  Šiljak paroh  boljanićki.

Sede: Božidar Z. Ćosović paroh  kosanički, krstonosni  protojerej Slobodan R. Šiljak paroh  pljevaljski ( i  posle  smrti prote  Sava T. Vukojičića 1938. Arh.namesnik  pljevaljski) i  Milorad  D. Krezović paroh dubočićki. Nedostaju:  Andrija D. Šiljak paroh bobovski, Ratomir M. Janković paroh  strečanjski , Vladimir N. Knežević  paroh  poblaćki i  Radovan Novović  paroh  premćanski.

Ilinobrdska parohija  obuhvatala  je  sela: Bučje, Vidre, Pauče, Komine, Zblevo, Jasen, Zenica, Zabrđe, Ljuće, Šumane, Vrbica, Kalušiće, Svrkote, Grevo, Mrzovići, Rabitlje, Zekaavice, Katun, Potpeće, Radosavac, Crnobore, Dragaše i  Kruševo. Sedište  parohije  bilo  je Zbljevo. A  dugo  godina  paroh  je  bio jedan  od  najuglednijih  sveštenika protojerej  Slobodan R. Šiljak ( 1881 – 1943)  koju  je  tu  parohiju  preuzeo  po  odlasku  u  penziju   svog  oca Rista. Bio je  oženjen Angelkom  Bajić sa  kojom  je  imao decu: Marušku, Dušanku, Dušana, Desanku, dr Dobrisavu Dobrilu  Mazić, Budisava, Slobodana Đaniku, Dragoslava , Jezdislavu  – Jelu  i Vlastimira.

Ovaj  deo  pisanja je  i  iz  razloga što  je neke  od  ovih  ličnosti  opisala    u  svom  romanu  „SVITANJE“ Milka  Bajić  Poderegin, kome  je  Prota  Slobodan  bio tetak i  koji  je  u  romanu  dat  kao  pop  RADE  OŠTRIĆ  u najpozitivnijem   svetlu.

Posle  1945. Pljevasko  sveštenstvo  je  ostalo  na dva  sveštenika: Milorada D.  Krezovića (1903 – 1984)   i  Pavla  M. Džakovića (1906 – 1978)   kojima  je  nešto  kasnije  došao  na  službovanje  Ratko V.  Gospić ( 1916 – 1992)

Uvek  se  na  ovaj  veliki  praznik Ilindan,  setim odlazaka  sa  majkom u  rane  jutarnje  sate  na službu u  crkvi  na  Ilinom  brdu i  tamo  ostajali  do  kasno  popodne.  Išli  smo  peške, i  uvek  me  hvatao  strah  kada smo   prelazili  Ćotinu, A posle  sa  brda,  uživao  sam  u posmatranju  polja , reke i  brda, i  svega  onoga  što  se  u gradu  nije  moglo  ni  naslutiti. Svi vernici  koji  su  došli,  poneli  bi  po  nešto  za  jelo. Bilo  je  tu  pite  savijače, kolača, limunade, kuvala  se  kafa muški i  rakijcu… Eh  da  sam imao  foto-  aparat! Sećanja  uđu  u  život  i  daju  mu  boju  uspomena !  Ipak  evo  za  ovo  pisanje, dve  fotografije napravljene o Ilindanu kraj  crkve Sv.Proroka  Ilije.

O  Ilindanu 1958.  Godine  kraj  crkve  Sv. Proroka  Ilije: Gago  Ivanović  koga  se  stariji  Pljevljaci  sećaju  kao  velikog  majstora harmnike, Miloje Mile  R. Dragašević – Špiro, Dobrilo R. Dragašević ( drži  torbu  za  sport. opremu brata Slavka tada  atlet. reprezentativca) Žarko M. Krezović, Dole  Cerović  i  Slavko R. Dragašević.

A  pre  trideset  godina  1988.  Na  Ilindan došla deca  i unučad : Tetka  Slavka Damjanović  sa  sinovima  Jovanom  Jojom i Draganom Vidonjom  i  unučadi, tetka  Lepa Obradović  sa  sinom  Bobanom i njegovom  ćerkicom , Radivojka  Jovašević , Vera  Velašević  Pupović  sa  suprugom, Momo , moj  Miloš  i  ja  za aparatom …I  to  je bilo  sve  od  prisutnih , a  nekada  tu  je  bio  veliki vašar , kažu  najveći  od  Tare  do  Lima…Bio  vakat, pa  ga  više  nema, kako  bi  rek’o  pesnik  Mićun A.  Šiljak !

autor, Vojkan T.  Bojović