Šta mi tu možemo, kakvo bi mi to proleće hteli ? E, oko toga srećom ne odlučujemo mi. Ono, nije da mesec behara, počinje snegom, kao što nije da za Božić bude +18 , ali . nije to do nas, nismo mi tome krivi !Bilo je tih dana i proleća na ovim prostorima uvek i u aprilu, pa i u maju, pa ga sevdalija opeva: Snijeg pade na behar na voće… Zato ću ovo pisanje više posvetiti poeziji i njenom danu.
A juče, čitav dan se belila u beharu! Snijeg pade na behar i u mom beogradskom dvorištu prvog prolećnog dana 2018.
Simbol Beograda, i ne samo njega. Vrabac se piše sa velikim „V“. Ta šačica života, a otporan na sve vrmenske prilike i neprilike.
Možda je i ovo neka poezija. Stvarno, ptica na mom dlanu, i to retka „RARA AVIS“ – plava senica…
A ovo je njegov prvi prolećni dan 2018. u beogradskoj K. Miloša ulici. Srećom, vraćao sam se iz „samiške“, i častih ga šakom mrvica hleba…
E, dok dođeš, do prave teme, odlutaš , skreneš , kao i u životu, na sve, svašta i svakoga…
Nisu samo škola, lopta, bioskop. Korzo…bili sve iz naših i u našim prolećima…Događale su se i one lepe stvari, prve, velike, najkraće, a najduže pamćene ljubavi. Neki su ih zapisivali, pretvarali u stihove, a neki bogami i u stvarnost …Pored toga što sam bio član DTV Partizan , Filmske sekcije „Ž. Džuver“ sportske, bio sam čak i literarne ! Moram priznati, veliki uticaj imao je tada bar na mene, naš drug Slavko, koji je pored toga što je dobro igrao fudbal, dobre – odlične ocne imao u svi razredima, i sjajno poznavao književnost, poeziju i nesebično nam dosta toga prenosio. Nekome se primio taj cvet poezije, neko ga nikada nije omirisao i ostao je uskraćen za jedan veliki “ miris“ života, finih emocija, jačih od svih bensedina… koje ljude čine humanijim , boljim…a znaju ne samo u pesmi, nego i stihu, na mnogo toga, ne samo nas podsetiti, nego gotovo na tren i povratiti.
Da je Milena sačekala dva dana, mogla mi je ovu Arsenovu pesmu posvetiti za rođendan. Svejedno, iscepah je iz nekog „leksikona“ ( nešto kao FEJS) i sačuvah je do ovih dana. A ja sam njoj mnogo pre ovoga složio sopstveni stih ( pesnik u pokušaju, kao i u dosta drugog) :
- Bože, kada bi me ovog proljeća,
- Voljela ona Milena iz Moćevca…
U danu poezije, pokušavam da se setim svih pesnika, u čijim sam se pesmama tražio i nalazio, znao ih ( a neke još i naizust) , dosta i „dilitovo“ ha, ha „disk ful“ kako to kažu danas, pa ipak, od epske poezije, Njegoša ( i sada znam dosta iz čarobnog Gorskog vijenca od Posvetu prahu oca Srbije, monologa Vl. Danila, Kola…Branka Radičevića, Đure Jakšića, Zmaja, Šantića , Dučića, Rakića…Branka Ćopića, Desanke Maksimović, Mike Antića, pa Jesenjina, Prevera, Lorke, ili Pasternaka i ledenog daha njegove Larine pesme…
Znam, da sam dosta meni dragih pesama i pesnika u ovom pisanju izostavio, ali u pisanju o poeziji ne smijem bar ne spomenuti zavičajne, a i mnogo šire i dalje: Miomira Mićuna A. Šiljka, Sloba Vučinića čiji „Brašnjenik“ bi morao da se nađe u Čitankama, Miša Joknića, Magde Bezarević Peternek i sve ono što je ispričala ćutnjom, Ratka Stanimirovića i njegova nostalgična sjećanja, Milka Grbovića jer mi “ Na gurabije miriše i dan danas kredenac stari! Školsku drugaricu Radu i dosta drugih koje ostavljam za neka kasnija pisanja i teme…A neko će sve to složiti u !Pljevaljski poetski vijenac“, onako, kako je to pjesnik Rajko Džaković uradio Durmitorcima.
Miomir Mićun A. Šiljak (1931 – 2007) majstor poezije, proze i haiku stiha…nije još u bronzi okovan, a toliko dobrih stihova i istina nam je ostavio…“Bruno, ljepo je i časno ostariti!! Eh, da sam sve i zapisivao, mogao sam do sada složiti: RAZGOVORI S MIĆUNOM“ !
Milorad Mišo Joknić, novinar, publicista, pesnik, aforističar, izuzetna ličnost grada Pljevalja, i zaslužan za njegova mnoga kulturna ostvarenja.
Na obali pesnik stoji, bez gitare i bez tuge…I dok ga ja „lentrah“ komšija Slobo mi kaže, da je baš napravio jedan dobar stih…Eh , Breznica i Vodenice, inspirišu, nadahnjaju…
Ovo su samo dva od četiri stiha Slobovog „Brašnjenika“
Kao i sve generacije naše gimnazije, i moja ima onih koje su se i profesionalno opredelile za humani poziv prosvetara, i kao Milanka Ljilja Zuković Piper, bila i omiljeni profesor. Pre dve godine uložila je napor i umeće i napravila jednu, mnogo dobru antologijsku knjigu, gde je po svom oodličnom izboru, dala dosta pesama posvećenih majci i ocu od svetskih, domaćih , zavičajnih pisaca…
Novinar jednog sportskog lista, napisao je ispod ove fotografije:
Furija pod košem ! A u drugim novinama „Bič za kič“ pa ti vidi, šta sve može žensko! Magda iz Avalske !
O mom doprinosu poeziji, neki drugi put, sada samo ovaj prilog, mali dug prema mom omiljenom pesniku đačke radosti i rastanka, PESNIKU BORBE I LJUBAVI, ŽIVOTNE RADOSTI I MLADALAČKE TUGE…kako je govorio i veliki Ivo Andrić o Branku Radičeviću.
„Politika“ – „Novosti“, Ministarstava republike i pokrajine, Zavodi za zaštitu spomenika… Oni nisu ni znali u kakvom je stanju Stražilovo i Brankov spomenik! Pesnici, slavodobotnici Brankove nagrade , nisu mogli ili nisu imali vremena da dođu do pesnikovog večnog boravišta…Eh, da je bio neki drugi pesnik, a ne Branko… Ali i o tome drugi put.
Beograd, Na dan proleća i poeѕije 2018. Vojkan T. Bojović
