14.03.1916. Rođen u Pljevljima poručnik VKJ Božidar V. Žugić

14.03.1916. Rođen u Pljevljima poručnik VKJ Božidar V. Žugić ( 13.4.1941. Gložane)

NIJE VAŽNO  KO  SE  SEĆA – NEGO  KOGA  SE  SEĆAJU !

Božidar je  rođen 14. marta  1916. U Pljevljima kao durugi  od  četri  sina  Vukašina  i  Marije rođ. Džaković, unuke  čuvenog  vojvode  Tripka Džakovića. Odrastao  je  na pljevaljskoj  Varoši  u  igri  sa  svojom  braćom Savom, Vitomirom , Aleksandrom , sestrom  Savetom.  Drugovi iz  tog  vremna  pamtili  su  ga da  je uvek voleo  da  se  u  igri  bori,  da  bude  Miloš  Obilić… Kao  đak  pljevaljske  gimnazije isticao  se  i  kao  član  literarne  sekcije i  recitator  u  SPD Bratstvo. Ostala  je  sačuvana  njegova  pesma posvećena Baju  Pivljaninu, objavljena  u  listu „Naša Iskra“ ( 4/1931. 7- 8 jun ) koji  je  izdavao  prof.  Đorđe  Kiselinović.

Nekadašnja kuća  Vukašina i  Marije Žugić na  uglu današnjih   ulica Kralja  Petra  i Velimira  Jakića , nije  dočekala 21. vek. U  njoj  je  sve  do  svoje  smrti 1966   živela  Božidareva majka  Marija, sa  uspomenama na  svoje  sinove:  Sava, Božidra, Vitomira i  Aleksandra…

Kao  što  se  isticao  kao  đak pljevaljske  gimnazije,  sokolskog  društva SPD Bratstvo,   bio  je  među  prvima i u  klasi  na  Vojnoj  akademji u Beogradu. Otmen, stasit, privlačio  je  pažnju i  punio  izloge  fotografskih  radnji. Akademija ga je  stavljala  na  svojim  prospektima  i  plakatama.

Prva  stranica Vojnog dosijea  Božidara  V. Žugića. Vojni  Arhiv Jugoslavije (  sada  Srbije- Železnik) izdat  na korišćenje uz  saglsnost ovlašćenog lica , autoru  ovog  teksta.

Božidara  je  rat  zatekao na  dužnosti u  Desetnom  posadnom  puku  na mađarskoj  granici od  Bezdana  na  Dunavu  do  Subotice. Posle  napada  na  Jugoslaviju 06. aprila 1941. bombardovanja  Beograda, dezerterstva i  izdajstva, naredbom  Vrhovne  komande, Desetni  puk  se  pvlači  prema  Novom  Sadu. Kolonu  je 13.aprila 1941.   oko  podne   u  selu  Gložane  kod Bačke  Palanke, presekao  i  opkolio hortijevski  „brzi  korpus“ u  čijem  sastavu  su  bile dve  brigade sa po  jednim oklopnim i motorizovanim  pukom , sa  modernim  nemačkim  tenkovima i  talijanskim  tanketama „ansaldo- urus“ mađarske  konstrukcije. Komandant puka VKJ rezervni  pukovnik Božidar  Ristić, procenio  je  situaciju  bezizlaznom i  predajom  pokušao  da  se  nešto  spasi…Usledio su  razgovori  dva  komandanta. Mađarski  oficir je  tražio  bezuslovnu  predaju, razoružanje, izdvajanje oficira u  jedan  stroj…

Štefan  Dudok, pokazuje  mesto  gde  su komandanti  dve  vojske  razgovarali. Mađarski  fašisti  su  ga  poveli iz  B. Palanke  kao  prevodioca.  Znao  je  Dudok da  vreme  za  pričanje  o  ovom  događaju  nije još  došlo.

Poručnik Božidar Žugić, pripremao  se  svih  svoji  25 godina  života  za  ovaj  događaj. On je  u  svom poslednjem  dolasku roditeljima  u  Pljevlja u  rodnoj  kući  na  Varoši  ul  Kralja  Aleksandra  3 . odgovorio  ocu  Vukašinu: 

• Ne boj  se  oče. Nikada im  Božidar neće  biti   zarobljenik !

I tako  se  i  dogodilo. Evo  kako  je  Štefan  Dudok , prepričao događaj Božidarevok  majci  Mariji  koja  je 15. 10.  1964.  Godine, došla  na  poziv Boračke  organizacije ovog  mesta, na  otkrivanje  spomenika  Božidaru i  njegovim ubijenim  drugovima

• Stajao sam između  dva  komandanta koji  su  Hortijevci  su tražili bezuslovnu  predaju, razoružanje oficira  i  vojnika, i  oni  su  počeli da  se  grupišu  sa  podignutim  rukama. Tada  nam  je  prišao jedan  visok, lep poručnik, crnomanjastog  lica u  pelerini. Prošao  je  pored  postrojenh  oficira, stao  ispred mađarskog  komandanta i  počeo  da  viče  na  njega: Šta  ti  hoćeš kukavice? Hoćeš  da  nas  zarobiš  bez  borbe? Nisam  smeo  da  prevodim, čekao  sam  i  gledao  unezverenog mađarskog  oficira, koji  se  okrenuo  prema  meni  i  šitao: Šta  hoće  ovaj  poručnik? Poručnik  Žugić  se  tada  okrenuo  svom  komandantu: Gospodine  pukovniče, šta  ovo  činte? Ja  se  ne  predajem. ..nastavio  je da  viče: Jugoslovenski  oficir  se  ne  predaje, on može  samo  da  pogine! Izvadio  je  iz  desnog  džepa šinjela pištolj i pucao u  grudi  mađarskom oficiru. Istog  trenutka  sa tenka koji  je  obezbeđivao razgovor, osuti  su rafali . Pao  sam  na zemlju, bio  je  haos, jauci , dozivanja…to je poslednje  što  sam  video…

Protokol  umrlih crkve Sv.  Jovana  preteče iz  Gložana, zahvaljujući  kome  su  sačuvana  imena  i  ostalih  17 nastradalih, koje je  revnosno  upisao  tadašnji  paroh otac Ljubinko  Popović . 15.aprila 1941. 15,oo časova. Zahvaljujem  svešteniku Milutinu  Bokarcu, iz  Čelareva , čijom  bogougodnosti mi  je  dat ovaj  važan  dokiument  na korišćenje.

Boračka organizacija Gložana, podigla je 1964. Godine spomenik  Božidaru  i  njegovim  Tadašnji  predsednik SB Gložana Mihailo  Fabri ( desno  peti sa  naočarima) pisao  je  svojim  drugovima u  pljevaljskoj  organizaciji i  pozvao  ih  da  dođu  i  odaju  poštu palim    borcima. Kako  odgovor  nije  stizao, došao  je  lično  u  Pljevlja , posetio  Božidarevu  majku i  zamolio  da  dođe  na  otkrivanje  spomenika. U  znak  zahvalnosti strina  Marija ga  je  posinila! 

Na  fotografiji  , prilikm  otkrivanja spomenika 15.oktobra  1964.godine u  Gložanima  majka Božidareva  sa  rukom  na  spomeniku, prvi  s leva  Arsenije  Vuković  učitelj, kršteni  kum  Božidarev, koji  se u  ime  porodice  zahvalio meštanima  Gložana  a  Božidaru  stihovima:

• Po dužnosti s mnogo  bola,
• Ja dolazim grobu tvome,
• Sa velikim poštovanjem
• Božidaru, kumu svome!
• Viteško je  djelo  tvoje u  odbrani  zemlje  ..

I petokraka  i  Pet decenija  kasnije, pojavila  se  inicijativa jedne  stranke,  da  se  spomenik  iz 1964  sa  petokrakom   skloni  i  postavi novi. Porodica  i  poštovaoci  Božidara  i  onih  koji  su u  vremenu  kada  se  nije  moglo ni  govoriti  a  ne podizati  spomenici  onim koji  su  poginuli  za  kralja  i otadžbinu, nisu  to  dozvolili.

Ovo  je  fotografija  koju  je  majka  Božidareva  dala  za  izradu  biste !  Da  je  bar  oficirska  kapa urađena ovako, znalo  bi  se čiji  je  Božidar poručnik.  Takvo  je  bilo  vreme – kažu! Sada  je ova   fotografija sa njegovom sabljom, šinjelom  i  dr.   u  Vojnom  Muzejuj  na  Kalemegdanu.

Nekoliko  meseci  pre  odlaska  u  susret  svom  Obiliću.

 Ovekovčila „Smena ‘6“ Foto  kino  kluba.

• Da Vas  slikam  strina  Marija ?
• Ali, samo sa  mojim  Božidarom ! ( Uvek  je govorila   Božidar)

I  ova  Božidareva  fotografija je  u  Vojnom  muzeju na Kalemegdanu.

Spomen  bistu koja  se  nalazi  kraj  mosta  na  Đurđevića  Tari , dala  je  da  se  uradi  Božidareva  majka  Marija,  ali  nije  dobijala  saglasnost nadležnih  da  je  postavi. Preminula  je, pre  nego  što  je  to  urađeno  za  Dan  borca 04.jula 1966. I  ovde  je  Božidar samo „poručnik“ koji  je  herojski poginuo ! Ono  bar sa  tri  slova   VKJ, nije  se izgleda  moglo  napisati , ni  sedam  decenija  kasnije.

Odužila  se  ujaku. Ćerka  Božidareve  sestre  Savete  Vujošević, Ranka  Velimirović između  velikog  broja  filmskih  ostvarenja, uradila  je  i  dokumentarni  film o  svom  ujaku. Takođe, pomogla  oko  uređenja Božidareve  spomen  sobe u  Domu  kulture  na Žabljaku.

Odlukom  Skupštine  Opštine  Pljevlja od 29. maja  i 6. juna, 2008. deo  ulice  desno od „Elektrodistribucije “ do Malog  Bogiševca  dobio  je  ime  Božidra  Žugića,  a  Udruženje  ratnika 1912 – 1918. postavilo  je  Božidaru  spomenik  u  parku  kod nekadašnje  kuće Žugića.

Zahvaljujem službenim  licima  Vojnog  muzeja Srbije  u  Beogradu,

Svešteniku Milutinu  Bokarcu iz  arh. Namesništva  Čelarevo, na  ustupljenim  ovim  i  drugim  dokumentima i  saglasnosti  za  njihovo  objavljivanje.

autor, Vojkan T Bojović