03.mart 2010. Preminuo u Beogradu Momčilo Momo G. KAPOR ( Sarajevo 03.april 1937)
Verovatno ima onih koji nisu pročitali ni jedan redak koji je napisao Momo Kapor, ili nisu videli ni jednu njegovu sliku, crtež… Ima verovatno, ali vrlo malo. Onih drugih, koji su uživali i uživaju u svemu što je radio, prelistavaju i dan danas stranice njegovih knjiga, novine kupuju samo nedeljom kada se reprintuju njegove priče, u kojima se mora naći svako od nas sa sarajevske ili pljevaljske čaršije, beogradske skadarlije, iz nekog životnog sivila ili radovanja u malim , nikakvim stvarima, koje su svuda oko nas, a čije čari možda nikada nebi upoznali , razumeli i zavoljeli, da nam ih nije Momo tako humano nacrtao i zapisao.
U hiljadama fotografija ,od kojih mnoge putuju ka obližnjem kontejneru, i onih koje ostaju po mojim albumima, nemam ni jednu sa Momom Kaporom! Nekoliko ljeta druženja na Adi, na splavu „Ražanj“ ne setismo se ni Role ni ja da se „lentramo“. Zato, evo za ovo pisanje, ova sa Momovom ćerkom Jelenom kraj njenog portreta koji joj je uradio otac.
Volimo Adu. I tome nas je Momo učio. Ma to nema niko na svetu, znao je da kaže ! A imali smo i istih priča iz detinjstva i mladosti. Sećam se jedne o radio aparatu sa zelenim magičnim okom… Ugasimo svetlo, i onda tražimo radio Luksemburg, i druge nama nepoznate stanice sa dobrom čujnosti i muzikom… Sećam se i priče koju sam mu ispričao o jednoj dvojčici koja je u svojoj školskoj torbi nosila fišeke sa kikirikijem i prodaval po kafanama. Ne samo iz nekog milosrđa, voleo sam kikiriki i uvek bi joj kupio po fišek dva. Inače, fišek je bio od ispisanih listova školskih sveski s kockama i linijama , na kojima su se videlo crvinim mastilom ispisane ocene… Jednom sam je pitao, kako je u školi.
- Pa imam sve petice !
- A ovo 4 +, pokazujem joj ocenu na fišeku!
- A, to je bratova!
Jedan gost, kom je ponudila kikiriki, pita koliko ima fišeka, i izvadio pare da sve kupi! Devojčica je to odbila. Vratila je fišek u torbu, i tiho mu rekla:
- Ja prodajem kikiriki, ali ne prosim!
Momo je bio radostan, što sam ga podsetio na ovu devojčicu, koju su u to vreme početka sedamdesetih poznavali gosti beogradskih kafana. Kasnije je to zapisao u jednoj od svojih priča: Sećam se završetka tog teksta.
- Razmišljam, koliko nas malo stvari deli od trenutka kada će naše kćeri prodavati kikiriki, a mi ih čekati da se vrate pred zoru i zaspu sa palcem u ustima!
Kažu, laki pisac opše prakse ! Nije mario za nagrade a dobio je i iz moga zavičaja. „Ambasadorske“ nagrade i priznanje nije primao. Da li bi prihvatio i ono pola Mačvanske ulice na Čuburi, što mu grad dodeli za sve dobro i lepo što je pisao o Beogradu, što nas je učio da volimo , da se poštujemo, radujemo… Ma nebi, pa da je bulevar! Podigao je on svojim umećem i Božijim darom, humanosti i dobronamernom opštenju, spomenik za sva vremena i sebi i svima nama. Razumeo je i one „koji će dati intervju pariskom „Liberasionu“ u kome će ispljuvati sopstveni narod, samo da se umile tuđinu i izvuku kakav mali ćar. To je jače od njega, zato neka mu bude prosto!“
autor, Vojkan T Bojović
