Bila je to srijeda 3. oktobar 1990. godine, već od šest sati ujutru oko pedesetak ljudi se okupilo na odlagalištu Rudnika uglja u blizini Termoelektrane Pljevlja, došli su tu da bi zaradili novac za svoje porodice skupljajući ugalj koji su kasnije prodavali. Među tim ljudima našao se i Mileta Lacmanović Laco.
Sve je bilo uobičajno do 10:45 h, kada na drugu etažu odlagališta stiže damper sa koga je kuljao dim – prašina pa čak i plamen. Damer prilazi blizu okupljenih i počinje da istovara teret, prema prvoj etaži kreće jalovina sa užarenom ugljenom prašinom, koja u kontaktu sa vazduhom razvija temperaturu oko 600°, kako je tada pisalo Sarajevsko oslobodjenje.
– Par ljudi koji su bili na tom pravcu pod pritiskom su „bačeni“ niz prvu etažu na zemlju, kao vjetar kada nosi lišće. Sve je trajalo 2-3, možda 4 sekunde. Ja sam udario dva puta o kamen padajući niz cijelu etažu. Kada sam ustao bio sam skroz crn, stresao sam sa sebe djački mantil, jer je bio kao list papira koji je izgoreo. Bilo mi je jako vruće. Na pola metra od mene, prije nesreće, je stajao Petrović Slobodan, ali njega je taj talas udario u grudi, a mene u ledja, on je sve to udahnuo u sebe, imao je tri operacije i živeo desetak dana poslije – priča nam Mileta Lacmanović, vidno uzbuđen sjećajući se tog dana
Kada je malo došao sebi, primjetio je ogromnu vatrenu“pečurku“, čula se vika, ljudi su pomagali, tražili prevoz do bonice za izgorele…
– U blizini se zaustavio jedan auto, ni danas ne znam ko je to bio, ušlo je nas četvoro. Nikoga nisam poznao u prvom trenutku, kasnije u vožnji sam poznao po glasu čoveka iz srednje škole, po liku je bilo nemoguće. Kada su nas obradili u bolnici četvoro je hitno poslato za Beograd: Petrovic (1974), Planić, Bošković, Lacmanović Milisav, na žalost svi su podlegli povredama. Kasnije su poslati i Ćuzovic (koga sam poznao po glasu) i Kneževic. Kada su mi došli u posjetu, niko me nije poznao, bio sam sav otekao. Svo vreme u pljevaljskoj bolnici su bili Gomilanovic Žarko, Lacmanovic Mileta, Ja, dve žene Kordic iz Odžaka i mislim Pejović je druga. Svu zahvalnost i danas dugujem tom osoblju, na čelu sa dr. Stanićem, tehničarima Z.Vraneš, Bailovićki, Jelici, Miri Tomčić, Ranki S. i mnogim drugima – rekao nam je Mileta
Mileta dodaje da je 42 dana proveo u bolnici, od toga 21 u položaju daske sa infuzijom nakon vizite, do ponoći nekada. Na kraju ragovora na je rekao da bi volio kada bi se javio čovjek koji ih je prevezao do bolnice, ne može ni da se sjeti imena, tada glavne sestre na hirurgiju, kaže da bi volio lično da im se zahvali.
