Vuka Šek(h)erović – kraljica sevdaha (1903 – 1976)

PLJEVLJA  I  VUKA ISPEKLI  KAFU

„Pevaj  Vuko  da  svi  poumiremo“

Bez  obzira što je  recimo, neki  glumac  imao  na  desetine  odličnih  rola, publika  ga  uglavnom  pamti  po  jednoj, takođe  igrače, fudbalere, košarkaše  i  dr. pamte  po  jednoj  utakmici, golu  , košu,  pevače od  stotine  pesama za  života  i  posle  njega, prati  oreol jedne  pesme…

Kada  smo se rastali  od  Predraga  Cuneta  Gojkovića (1932 – 2017) prisećali  smo  se  toliko divnih  interpretacija ovog  izuzetnog  umetnika. Pisac  ovih  redova, pamti  ga  kao  đačić po  meksikanskim  pesama, pa  šlagerima, romansama, i  nezaboravnim pravim narodnim  pesmama koje ostaju za  sva  vremena: Kafu  mi  draga  ispeci,  Sonja, Ljubav  mi  srce  mori, Janičar…Kratko, sve  što  je  Cune pevao  bilo  je  vrhunsko, pa  ipak, i  njega  je  jedna  pesma legtimisala, dala  mu  MB . KAFU  MI  DRAGA  ISPECI !  Kada  je  Mirko  Rondović ( i  njega  je  jedna  pesma numerisala: Svi  pljevaljski  tamburaši) izdao  svoj  trostruk  CD “ Zapisano  u  vremenu“, u  prilogu  ovog  Albuma dato  je  i  mišljenje  nekolicine  etno – muzikologa, muzičkih profesionalaca , znalaca i kolega ovog pevača koji  takođe sa  svojim  pesmama i  interpretacijom,  dolazi  u  stroj  onih  neprolaznih . Normalno, da  je  ceneći  pevačko  umeće velikog  „Cuneta“ , Rondović  stavio  u  svoj  „Zapis“  i njegovo mišljenje:

• Ako je  neko  nešto  otkrio ovom  srpskom  narodu, to  je  uradio Mirko  Rondović, otkrivši  da  je tambura, taj  drevni  instrument  najbolji  most  između  Šumadije i  Crne  Kao  što  je moja  „Kafa“ krenula  iz  njegovih  Pljevalja ( podvukao  VTB) i  otišla daleko, tako  su  i njegovi  „Svi  pljevaljski  tamburaši“ iz  njegove  notne  sveske , iz  njegove  duše i  milozvučnog  glasa došli  do  nas  u  Šumadiju a  i  mnogo  šire…

Tako  je  govorio i  zapisao  veliki Predrag  Gojković, normalno,  jer  je  znao  sve o  svojoj „numeri  br.1“ koja  ga  je  i  ispratila  na  večni  počinak,  i  ko  je  komponovao  i  gde  je  i kada nastala…

I komemoracija velikom  umetniku  i  čoveku, počela  je  pesmom.  Narodni orkestar RTS-a odsvirao je  „Kafu  mi  draga ispeci“, koju  je  „Cune“ snimio  na  „singl – ploči“ “ – prvoj  zlatnoj  ploči  na  Balkanu… 

A kako  je  nastala i  gde pesma „Kafu  mi  draga  ispeci“ , nije  bilo ni  teško  ni  sporno, jer  njen  autor i  prvi  izvođač  bila je nekadašnja kraljica  sevdaha  Neđeljka Vuka R. Šek(h)erović (1903 – 1976) . O  tome  je  govorila u  svakom  interviju , koje  je davala onda  kada joj  je   to  konačno   bilo  dozvoljeno, i  to  niko  tada  nije  osporavao. Jer ova krunisana  „kraljica sevdaha“ ( Zenica 1903-  Petrovac na Mlavi 1976) je  posle  1945. bila  etiketirana da je za  vreme  rata „srbovala“  da  je  „buržujka“ itd…

Inače, Vuka ( kršteno Neđeljka) ćerka  Ristova, čuvara u  zenčkom  zatvoru  i  majke Vasilije, zavolela  je  pevanje  gotovo kada je   i  progovrila. Prvi  javni  nastup je  imala 1910. godine kada  u  Zenici  sa  velikom  pompom, dolazio novi  vladar Bosne,  imperator  Franjo  Josip. Pevanje je učila malo  u  školi, a  najviše  u  Srpskom  pevačkom  društvu „Dečanski“ ali i  po  muslimanskim  mahalama, odlazeći  kod svojih  drugarica  i  slušajući  kako  hanume o bajramima izvijaju  setne  ljubavne    pesme. Tako  je  to  zapisao  i  poznati  novinar Radovan  Tomašević 1972.  Godine  u tekstu „Tužna priča  kraljice  sevdaha“ ( TV Novosti 22.11.1972)

A  sve  je  počelo  u  životu  Vuke  Šeherović  kao  u  nekoj  filmskoj  priči. Sa 16 godina odlazi  od  kuće sa  kapelom Štefana  Brande, u  kojoj prvo  svira  tamburicu, a kasnije  , zato što  je  bila  visoka i  kršna  – kontrabas. Sećala  se  da  joj  je  prvi  nastup  bio  u  sarajevskoj  kafani  „Abadžija“. Više  puta  je  pokušavala  da  peva,  ali nije  ostavljala  dobar  utisak. Ipak,  jedne  večeri, zamolila  je  da  je  puste  još  jedanput. Zapevala  je  veselu  bekrijsku  pesmu  i  prolomio  se dugotrajan  aplauz! Od te  večeri  , Vuka  više  nije  silazila  sa  podijuma. Ubrzo  su  usledili  angažmani  u Brčkom, Modriči, Pljevljima, Podgorici, Cetinju…Ipak, san  joj  je  bi  da  dođe  u Beograd  i  peva  na  radiju.

Ali, zadržimo  se  u  Pljevljima, gradu  koga  je  posle  oslobođenja 1912 – 1918. Putopisac  Jefto  Dedijer opisao  kao “ Varoš čistu  i  lepu, što  je  čini  najboljom  varoši  u  Sandžaku. Pored  mnogih  orijentalnih  osobina ona  imaju  izgled  srednjoevropske  varoši, u  kojoj  se  mogu  videti  i moderne  radnje, kafane  i  hoteli ( Živkovića, Bajića, Manastirski, gostionice, Milet  Bašta…i  mnogo lepih  privatnih  zgrada. U Pljevljima je Vukina  sevdalinka dočekana  sa  oduševljenjem, pa  se  do stola  i  stolice  u restoranu  hotela  „Jadran“ teško  dolazilo. Slali  su  se ljudi  da  zauzmu  mesto u  rane  popodnevne  sate! Tu  je Vuka  doživela  i  preživela  svoju  prvu  i  veliku  ljubav. Dragi  Stojanović – Srbijanac,vlasnik  hotela, bio  je  zreo   mladić , neoženjen, nekih  35  godina. Previše, za  mladića  tog  vremena. Pljevljaci  su  posle  pričali,  da  ga  je  Vuka  obožavala. Bio  je  kršan, lep, gospodskih  manira. Kažu  da  je  u  Pljevlja  došao  negde od  Užica  i  tako  dobio  nadimak  „Srbijanac“.

Kada  bi  Vuka  u  nastupima  pravila  pauzu, Dragi  joj  je donosio  kafu !

To  je  Vuku inspirisalo,  da  komponuje i  posveti  mu  pesmu „Kafu  mi Dragi  ispeci“.

A  kada  je  Vuka  pevala, padao  je  u  dert i  zatvarao  kasu:

• Neka pije  cela  kafana šta  hoće! Kada  Vuka  peva, ja  plaćam!

Zbog  takvog ljubavnog preterivanja  Vuka ga  je  napustila i  otišla  za  Beograd , gde  su  se o  njoj  već  pričale  bajke, ali Dragog  nikada  nije prestala  da  voli. Posvetila  mu  još  jednu  svoju, najdražu  pesmu: Gdje  si  Dragi  živa  željo moja , živom  sam  te  željom poželjela“, ali  Dragi  je  nikada  nije  čuo, već  je  bio  na  srpskom  varoškom  groblju u Pljevljima.

U  Beogradu  joj  je Ika  Đorđević , tada  vlasnik  nekoliko  uglednih  kafana  u  centru  Beograda , ponudio  angažman.  Već prvo  veče, kada  je  Vuka  zapevala „Stojanke, bela  Vranjanke „ g.  Ika  se  uverio da  sve  što  su  joj  pričali  o njoj nisu  bile  bajke.  Ipak,  na  prvoj  audiciji za  radio  Beograd nije  prošla. Gospodin Pera  Krstić, zadužen  za  talente, nije  u  Vukinom  pevanju  prepoznao novu  „kraljicu  sevdaha“: Vi  pevate  alt, a  taj nam  glas  baš  ne  treba!

Pljevaljska  čaršija od  Varoši do Husen pašine  džamije na fotografiji  Sava J. Milića, negde  oko  1935. Godine. Desno  je  hotel  „Jadran“ Dragog  Stojanovića – Srbijanca,  oštećen  u  požaru koji  je, kako  zapisa  pesnik  MIćun A. Šiljak, izazvan slučajno  ili  namjerno, u  susednom hotelu porodice Bajić.

Iz ove  kafane, koja  sada  nosi prvobitni  naziv „Zlatna Moruna“, ( bila je  mesto okupljana  članova  Mlade  Bosne, ugao  Kameničke  i Kraljice  Natalije , ranije Narodnog  fronta) u  Vukino  vreme zvala se  „Triglav“ vinula  se  Bosanka  srebrnog  glasa    na  radio  i  do  pariske  „Olimpije“

Iz  vremena  uspeha  i  slave: Najbolji mađarski  reporter Bundeki, direktno  prenosi pevanje  Vuke  Šeherović za  radio Peštu. Branislav  Nušić  je  govorio : Vuko  ti si  ministarka  sevdaha! Veliki  glumac  tog  vremena Dobrica  Milutinović je  obožavao,  slao  joj  je bukete ruže sa porukom : Od sevdaha sevdahu ! Slavna  komičarka ( slične  sudbine)  Žanka  Stokić nastupala  je  na  koncertima  sa  Vukom  i  neumorno joj  aplaudirala…Legendarni  Đorđe Marjanović je  jednom  prilikom dok  je  slušao Vuku  kako  peva rekao: Gledam stariju  damu  a  slušam divni glas dvadesetogodišnje  devojke !

Kada  je  išla  ulicom  za  njom se  širio  šapat: Eno  je  Vuka ! Malo  je  reći  da  je  publika  volela…Kada je pevala  u  kafanama, konobari  nisu  smeli  da  se  kreću, dok  ne  završi  pesmu. A  onda  se  prolamao  aplauz i  lomljava  čaša. Zapisano  je  u  beogradskoj  boemiji, a  slušao  sam  o  tom događaju  i  od  starih  beogradskih kafanskih  gostiju, o  događaju  u  kafani   „Kolarac“: u  Knez  Mihajlovoj  ulici:

• Dok je  Vuka  pevala, jedan  gost  je  doživeo  srčani  udar – kap ! Srce  je puklo, kažu  nije  odolelo Vukinoj  Muzikanti  su  ostavili  instrumente, i  Vuka  je  krenula  da  napusti  kafanu, zbog  ovog  nesretnog  događaja, kada  je  skočio  jedan  od  gostiju  i  viknuo: 

• Stanite, pevaj Vuko da  svi  poumiremo!

Pevala  je  sevdalniku iz  srca i  grla. Jer, za  nju  je  pesma  bila  njeno  živovanje, kao  što  je i pevala „Bosno  moja moje  živovanje“.  Govorila  je  da „peva  sa  tugom u  srcu koja  je  lepša od  svake  sreće“. Bila  je  prva srpkinja koja  je  pevala u  pariskoj  „Olimpiji„.  Le Mond“ je nazvao „Kraljica  sevdaha“ ! E  ta  „kraljica“ nema   ni  jednu ploču u arhivu RTB, po  izgovoru “ srpska  buržujka“, sklonili  su  je iz  javnosti, magnetofonske  trake  sa  njenim  pesmama  su  uništene, ili negde  sklonjene,  ko  je  god  hteo  mogao  je  da  uzme  i  prisvoji  svaku  njenu  pesmu,  slično Dragiši  Nedoviću. Veliki  Predrag  Gojković  Cune,  to  nije  hteo. Jer nije  Cune  bio  veliki  samo  u  pesmi  i  pevanju. Tako  je  valjda , konačno  skinuta misterija  i  razna  prisvajanja, gde  kada  i  kako  je  nastala  pema „Kafu  mi  (Dragi) draga   ispeci“

Kako  je   rekao legendarni  Đorđe  Marjanović: Gledam  stariju  damu, a  slušam divni  glas devojke  od 20. godina. Vuka Šeherović , na  jednom  od  svojih  poslednjih  javnih  nastupa.

Nije se  mogla  zamisliti  ni  jedna emisija radio  Beograda  bez  Vukinog  nastupa i  pesama: Sjaj mi  jarko  sunce  sa  istoka, Kad  ja  pođoh  aman (  kasnije  prepravljena  u „Kad  ja  pođoh  na  Bembašu) U Šeheru  kraj  bistra  Vrbasa, Zapjevala  bumbul  ptica, i omiljene:  Kafu  mi  Dragi  ispeci  i  Gde  si  Dragi  živa  željo  moja … Pevala  je Vuka  i  u  ratana vremena  svoje  sevdalinke na  radiju. Ali, sigurno  da  to  nije  radila  za  okupatore. Zloba  i  mržnja Vukinih kolega to je  koristila posle  1945.  da je   eliminišu,  i  zauzmu  njeno  mesto! Ali,  ne  stiže  se  tako  do  slave  i  uspeha.

Trebalo  joj  je  samo  par  meseci  do  penzije, ali  niko  nije  ni  smeo  ni hteo  da  čuje  za  Vuku  Šeherović i  da  joj  zaposlenje. Ipak, neki  novinar  je  odvodi  u  Zagreb, da  bi  za  mesec  dva  stekla  uslove  za  penziju. U  Zagrebu  Vuka  svjim  pevanjem  doživljava  vaskrsnuće, pa i  sama  poneta tim uspehom nije  silazila  sa  bine. Pevala  je  toliko  da  je dobila  jaku  upalu  grla. Iz  kafane  je  otišla  u  bolnicu. Posle  operacije, glas  joj  se  sasvim  promenio. Vuka  više  nije mogla  da  peva.

Posle  smrti  muža Danila  Jovanovića bivšeg  službenika  ministarstva KJ,  prodala  je  stan  u  Beogradu  i kupila  u  Požarevcu da  bude  bliže  sestri  Veri  u  Donjem  Milanovcu.  Za vreme boravka  u  bolnici, dalji  rođaci  prodaju  stan, „očiste“ štednu knjižicu, a  Vuku  smeste  u  kuhinju  kod  bolesne  i  ostarele  sestre  Vere u D. Milanovac  gde  je  i  preminula 1976. godine.

Tako  se posle  četiri  decenije, Vuka srela sa svojom  prvom ljubavi Dragim  Stojanvićem   i  zapevala mu u nekom  nebeskom  plavom „Jadranu“ : Kafu mi  Dragi  ispeci„, kako  bi  se  odmorila od  slave i  patnje zemaljske.

A  Dragi  Stojanović Srbijanac je  1936. otišao  iz  pljevaljske  čaršije poput onog  Balaševićevog Vase  Ladačkog. Jedne  večeri za  stolom  u  restoranu  svog  hotela „Jadran“ : klonula  mu  samo  glava, k’o da  drema  k’o da  spava ! Na pljevaljskom srpskom  groblju na Varoši, vreme  je  učinilo  svoje, i  od kršnog „Srbijanca“ više  nije ostala  ni  humka, samo sećanje onih koji  su od  svojih  predaka , sačuvali  priču o ljubavi i  pesmi, koja  traje i  duže od  stare pljevaljske  čaršije, takođe zbrisane  u  korist nečeg „boljeg  i  lepšeg“.

Bilo  je  i  onih koji su  nekadašnju „kraljicu  sevdaha“ poštovali i  pozivali da  peva  sa  njima: Legenda  srpske  narodne  muzike Vukašin Vule  Jeftić ( 1913 – 1981) Neđeljka Vuka Šek(h)erović (1903 -1976) Mara  Đorđević (1916 – 2003)  i Zora  Drempetić (1927 – 2013), prilikom jednog gostovanja srpskih  umetnika  u  Bugarskoj  1957.  godine.

Srpsko  pevačko  društvo „Bratstvo“  osnovano  1889. Godine. Za  vreme  boravka  u  Pljevljima,  Vuka  je  sa  zadovoljstvom  i  bez  ikakve  naknade pevala  na  svim  priredbama  i  Zabavama  ovog  društva,  na  zadovoljstvo  celog  grada, koje  je  nikada  nije  zaboravio i volelo je   kao  svoju Moćevčanku.

Dipl.ing Pavle Bato  M. Popović (Pljevlja 1915 – Beograd, 2010) prilikom  snimanja za TV Pljevlja emisije „Svjedoci  vremena“ 14.11.2008. sa  novinarom  Milom M. Džakovićem. Bio  je veliki  muzički zaljubljenik, i jedan  od  pravih  istiskih svedoka vremena davnog. Kao  student u  Beogradu,  jedan je  od  retkih prijatelja  Vuke Šeherović, koja  je  volela  Pljevlja  i  Pljvljake kojima  je  uvek  posvećivala  po  neku  pesmu.  To  vreme, zapisivao  je Pavle – Bato  u  svom  dnevniku:  Bila  jednom  jedna  Pljevlja !   Zahvaljujući  Batu, mnogi  događaji  i  ličnosti  dobili su   boju  istine, a  meni  poslužilo  i  za  ovo  pisanje. Hvala  mu.

autor, Vojkan T Bojović