Došao je ove 2017.godine i 45. FEST u Beograd. Iako volim , ili sam volio filmove, od toliko FEST – ova a ni na jednom nisam bio iako su svi održani u vreme moje prisutnosti u Beogradu… I tako, potrudim se da pronađem ove godine način da prisustvujem svečanom otvaranju, da škljocnem mojim malenim „NIKONOM“ , da uživo vidim Mićalovićku i Moniku Beluči, a sa Kustom sam se već sretao…Ali , nije to tema ovog pisanja, svak će film „Na mlečnom putu“ kao i druge, doživeti na svoj način. Biće i onih koji ga neće razumeti, za pisca ovih redova, odličan, genijalan…Jedan je Kusta, reditelj, scenarista, glumac, pisac, muzičar… Čitavo to veče, svečano otvaranje, film, nateralo me je da se prisetim vremena, kada mi je bioskop bio odmah iza sporta, ili uz njega. Pa evo nešto o tome…Neko ni to neće razumeti, a neko će se naći opet u 25. redu – sedište 4 i 5 u „tami provincijskog kina“, koga više nema i setiti filmova i likova, sa kojima smo se poistovećivali, koje smo danima prepričavali, i želeli da bar malo budemo nešto od toga…
„Južna pruga“nije tuga. Lepota brale. Sloboda Mićalović Ćetković – Kusta – Monika Beluči ! Pitam koleginicu, kojoj dugujem zahvalnost za prisustvo ovom neponovljivom događaju, može li ovo majka roditi? Pa ko bi drugi, i to u Leskovcu i Peruđi!
A prvi film koji sam gledao bio je meksikanski „Jedan dan života“. Nadživela ga je njegova muzika „Mama Huanita“ , kasnije interpretirana u raznim verzijama, kao „Čaša gorkh suza“ i dr. Bilo je to vreme kada su meksikanska muzika ( Slavko Perović, Nikola Karović i dr) talijanska kancona i šlageri bili muzički hitovi na JU prostorima i šire. Bioskopska sala bila je tada iznad fiskulturne sale Doma kulture, i ulazilo se uglavnom na drugi ulaz sa južne strane ( kao u plesnu salu). Kada se ugasilo pljevaljsko gradsko nar.poz.1958. godine, sala je postala filmska.
Mnogo godina kasnije, upoznaću se sa čovekom univerzlnih znanja i velikih umetničkih ostvarenja, poč. Zdravkom Velimirovićem, autorom filma „Provereno min net“. Rekao bih , igrano – dokumentarni film, o oslobađanju Beograda 1944. godine. iz koga mi je scena susreta u tek oslobođenoj ulici, dečaka Boška sa Čubure, sa stisnutom šakom klikera i nešto starjeg mladog borca Crvene armije Sakena iz Kazahstana sa puškom, ostala nezaboravljena do današnjih dana. Tu igru klikera, u kojoj Boško za pobedu dobija pištaljku, prekida poziv Sakenu da ide u jedinicu.
.-Pobedio si, šta hoćeš da ti dam ?
- Hleba, odgovori Boško, i Saken mu dade svoje sledovanje, a on njemu pruži šaku
- Ma uzmi
- Ne , dosta je jedan , i priključi se borcima na bornom
Vreme kada smo svi želeli da budemo „Tarzani“! Može i bez „drugarice“, one će doći kasnije. Džoni Vajsmiler olimpijski šampion u plivanju i „drugarica“ Morin O’Saliven, a Čita je Čita.
Nije prohujao ni decenijama ni vihorom. Kada su filmovi bili inspiracija, san, želja, da budeš neko i nešto. Gde su ti glumci kao Klerk Gebel i Vivien Li? Kako nas je Amerika osvajala filmovima, muzikom, modom, farmerkama, boljim životom… a onda sve sravnila tomahavkama, krstarećim, kasetnim, tajkunima…Stajali smo bez daha pred ovim plakatama. „Drinceri“ su „tapkali“ karte…
Ti vestern ili „kaubojski“ filmovi bili su nam ipak najdrži. Igrali smo se kauboja i indijanaca. Samo nas „indijanaca“ uvek je bilo manje. Džele, Mićko Maravić, ja, čupali smo peruške kokoškama, garavili se …
Gari Kuper i Grejs Keli u nezaboravnom vesternu „Tačno u podne“. Ostavila Holivud, za kraljevsku krunu Monaka. Neponovljiva lepota, koju današnji film ne poznaje i ne pronalazi, niti može da napravi. To samo može majka priroda.
Ljubav u nevremenu, posle ruske oktobarske revolucije, po romanu Borisa Pasternaka. Dr Jurij Andrejević Živago ( Omar Šarif) razapet između dve žene, one zakonite Tonje( Džeraldina Čaplin) i one druge Lare Antipove ( Džuli Kristi), dobio je 6. Oskara. A muzika „Larine pesme“ je ostala za sva vremena i generacije. Uglavnom , na mnogim igrankama tog vremena svirana je za kraj, tj. poslednji ples – dame biraju !
Zar nebi bilo divno da smo se sreli ranije – pita Lara svog ljubavnika Jurija , u jednoj od scena filma, a milion žena širom sveta lije I sve simpatije i muškog i ženskog dela publike su na strani dr Živaga i njegove ljubavniice Lare. I gledaoci i čitaoci Pasternakovog romana i dan danas se pitaju, zašto je pisac odabrao takav kraj , tj da li je Živago morao da umre i to na korak iza njenih leđa, a da Lara to nikada neće saznati?
Neponovlji Džems Din. Ko nije poželeo da bar malo liči na njega? Butnovnik bez raloga!
I ti si jedne zime u tami našeg kina, ljubeći nežo mene, ljubila Džemsa Dina. U provincijskom kinu, stare filmove daju, tamo još uvek pravda, pobeđuje na kraju.
Volela je „Sjaj u travi“ ( ma i ja!) Lorku i Bodlera, pevali su moji „Indeksi“ neponovlji Davorin Popović Pimpek i drugovi…Crni biser – Natali Vud , slovenska lepota i Voren Biti…Ali :“ Sad si u životi i morala bi znati –nema više nikog da ti vrati sjaj u travi ! Ili kako to u stihu napisa V. Golsvordi a ja prepevah: Šta ako je nestalo sjaja u travi/ i raskoši jednog cveta?/ Nećemo tugovati/ sačuvaćemo snagu za ono što je preostalo/ tražićemo sreću u onome što dolazi…
Rajan O’ Nil i Ali Mk. Grou u „Ljubavnoj priči“ o siromašnoj Dženifer i bogatom Oliveru koja je rasplakala pola planete. Oni se vole, venčavaju i sve se odvija kao u bajci, ali Dženifer se razboli i umire. Daleke sedmdesete. „Niko više ne sanja, prošlo je doba sretno, ko da se j..e s time, svi hoće konkretno..“ I dođe to „konkretno“! A to je ovo danas i ovde! A i muzika iz ovog filma je za sva vremena.
Dva dinara druže ! E to su te karte za 25. red provincijskog kina, 07.9. 1969. Nije došla , a dogovereno je u 5 do 5. Ostale su samo karte i sećanje da je jednom bio jedan bioskop! Zvao se „1. Decembar“ ! A bilo je mnogo važno ko je na vratima bioskopa: Bahrija, Slavko, Kuršum, a možda i više nego šta sutra rade profesori iz matematike, fizike, hemije…
Vladimir Perić Valter, je rođeni Prijepoljac. Savremenici tih događaja i istoričari, tvrde da je Valter izmišljen, a dr Nele Karajlić u „Fajront u Sarajevu“ piše“ da se reditelj Krvavac nije bavio istorijskim činjenicama i snimio je film kaubojsko – detektivske provencijencije o pokretu otpora koga nije ni bilo…“ Ali i sam kaže “ da je taj kaubojski film , postao simbol generacije , naš katalizator, mjesto okupljana …“ I ne samo nama, Bata Živojinoć i Valter postali su miljenici i vana granica Juge, a u Kini i dan danas imaju milionsko gledalište.
Ko nije imao ovu člansku kartu, imao je problema sa predvojničkom ! A i tu je bilo dobrih filmova . Bili smo svi zajedno u spojenim zelenim klupama učionice IV- 2. Danilo nam prvo pročita sadržaj filma, nema dobacicanja i komentara: Pis maco i sl. Zvrči projektor „Kvarc“ slika dobra, filmovi primereni đacima i vremenu…
Nezaboravljen, imam ga i na tri DVD. Koliko puta sam ga gledao ? Hrabri logoraši, pristaju da igraju utakmcicu protiv nacista. Iako im je u poluvremenu, pokret otpora pripremio bekstvo kroz prokopan tunel do svlačionice, odlučuju da nastave utakmicu, jer gube 0 – 4 ! Vraćaju se na teren, smanjuju na 3-4 i onda u 90 min. Bobi Mur ( malo ih zna kakv je to bio igrač engl.rpr.) centrira sa desnog krila, a PELE (ovoga valjda mnogi znaju ili su bar čuli za njega) makazicama izjednačuje na 4 -4! Golman logoraša Silvester Stalone…Stadion je u euforiji, publika utrčava na teren i u zagrljaju sa igračima odlazi kroz kapije stadiona na slobodu! Pobedom u bekstvo !
Da svako od nas imao bi svoj izbor dragih nezaboravnih filmova, ili muzike iz filmova, koja je neke i nadživela: Treći čovek, Šerburski kišobrani, Dobar – ružan – zao, Kum,…
Teško je sve zapisati i opisati i na ovu temu, i filmove i glumce, pa mi neće zameriti MM, KK, BB, Katrin Danev, Romi Šnajder, Alen Delon, Žan Gaben, Lino Ventura …Neće mi zameriti ni ovi današnji, čije filmove ne gledam i koje ne poznajem…
Da, život je čudo, ali i film, mislim na one ranije i filmove i glumce…Možda bih se mogao svrstati u dobre poznavoce domaćeg filma, posebno onih Kustinih: Sećaš li se Doli Bel? Otac na službenom putu…Ili Živka Nikolića: Ljepota poroka, U ime naroda, ili Ko to atmo peva, Maratonce, Varljivo ljeto 68. Zdravka Velimirovića: Derviš i smrt, Dorotej, Vrhovi Zelengore..
Neko će sve ovo dopuniti , i bolje podsetiti na čari bioskopa, zajedničkog gledanja filma, druženja, komentara, i radoznalost plakata za – SLEDEĆI – a „SLEDEĆI“, kada će on doći ?
Ostao je program filmova iz beogradskih bioskopa (kojih više nema) neke sedamdesete…
Bio jednom jedan bioskop, ma bilo ih stotine, hiljade… Nije to bila sudbina samo zavičajnog „1. Decembra“. Stariji beogradski studenti i đaci, pamte verovatno i ove iz mog „Herbarijuma sećanja“. Gde su je još „Slavija“, „Avala“,“Sloboda“, „Partizan“ ( samo erotika!), Dom sindikata…Vreme gradi – nevreme ruši! Možda će, ko zna kada, opet neko lepiti karte (Muki majstore) pitati ko cepa karte, držati se za ruke… „Onda smo ih čekali da slete niz stepenice studenjaka pa pravac bioskop…
autor, Vojkan T Bojović
