Pljevaljski navijači

Poznato je da su  Pljevljaci od  prvog  dolaska  lopte  u  ovaj  grad,  negde  oko  1908. i  formiranja  prvih  timova  po  raznim  delovima  grada: Karađorđe, Hajduk, Urugvaj, Lasta, Pobjeda…postali njeni  veliki miljenici. Igralo  se  kao  i  dosta  godina  kasnije za  prestiž, u  rahat – lokum, kasnije  i  u  „stoju“, „pet  stoja“… Formiranjem prvog oficijalnog tima „Breznik“  na  Vidovdan 1920. godine, počelo  je  sa  igranjem  utakmica  i  sa  timovima  iz  susednih  gradova, Prijepolja, Čajniča, Hercegovcem  iz  Nikšića, Crnogorcem – Cetinje… Posebno  je bio  prijateljski  i  tradicionalan  susret sa sarajevskom  Slogom, sa  čijim  pevačkim  društvom  je  SPD Bratstvo  imalo  tradicionalne  bratske  odnose.  Na utakmicama  protiv  Sloge  na  igralištu  ispod  Velike  Pliješi bilo  je,  kako  su  zapisali  tadašnji izveštači,  preko  3.000 gledalaca.

Zajednički  snimak  pred  utakmicu  pljevaljskog  Breznika  i  sarajevske Sloge, na  igralištu  ispod  velike  Pliješi. 1938  godine. Zahvaljujući Milenku  Ž. Aritonoviću , sačuvana su  imena  igrača Breznika.  U  belim  majicama  sa tamnom  prugom su  igrači  „Sloge“ a „Breznik“  u tamnim  sa „V “ izrezom sleva: Bogdan Gale  Milić, Hajro  Hodović, Rifat Hadžišaćirović, Sado Pobrić, Rade  Stakić, Milorad S. Vukojičić, ?, Džemail Adžo Selmanović, Mustafa Hadžihasanović, na kraju sa beretkom  sudija Radoje  Višić  iz  Užica,  tada  radnik  TE Pljevlja. Sede: Hajran Hadžihasanović (?), Mišo  Radović Pendrek, Stijepan Kolarević, Salko  Džanković, ?.

Nije   zapamćeno  ni  zabeleženo  da  je  bilo i  najmanjih  incidenata na  terenu  i  van  njega.  Takvi  događaji  počeli  su  se  dešavati  tek  posle  Drugog  svetskog  rata, koji  je  ostavio  dosta  trauma  na  napaćeni narod, pa  se  dosta svega  toga ispoljavalo  na  utakmicama. Pljevljaci  su  bili  privrženi svojim  ljubimcima,  pa  su  se  organizovali  i pratili ih i  na  utakmicama koje  su  igrali i  van  Pljevalja.

Evo  kako  su  pre  osamdeset  godina Pljevljaci  odlazili  na  utakmice. Igrači  i  navijači „Breznika“ pred  put na  utakmicu  u  Prijepolju. Stoje  ispred  kamiona ( koje  li  je  marke?) s leva: M. Vukojičić, R. Milinković, M. Karamehmetović, R. Gospić, Emin i  Hajro  Bajraktarević. Na  kamionu: Š. Čaušević, R. Katana, D. Dragašević, R. Nuhanović, Š. Hadžihamzić, H. Hodović, H. Hadžihasanović. Drugi red; Ć. Kurbegović… DŽ. Selmanović.

TRES – TRES- TRESE  SE !Ništa neće biti , što  već  nije  bilo !  Pa  i  navijačke  pesme  ili  himne, ne  datiraju   od  dana kada  su  navijači  postali  i  više  od  „dvanestog“  igrača. Kako  je  to  i  kada  nastalo  kod  drugih, nisam  u  saznanju,  pa  ne  mogu  da  napišem  da  su  Pljevljaci  bili  prvi  koji  su  imali  svoju navijačku  pesmu, ali  svedoci  vremena  davnog, izuzetne , čestite  pamtiše, kao  što  j  bio  Milenko Mišo Ž. Aritonović (1928 – 2011), napisao  mi je  tekst  pesme navijača  sa  kamiona  iz  1937 – 8 koje  su  pevali pre  i  za  vreme  utakmice, pogotovo  onda  kada  su  pobeđivali. Kasnije  su , kako  to  već  bude  i  sa drugim  stvarima, ovu  pesmu  prepevavali, ali  se  ne  sećam  da  sam  je  kada  čuo kraj Breznice.

Na  žalost  , jedno  navijačko  putovanje  Pljevljaka  na  utakmicu  u  Bijelom  Polju, maja 1947. (za  ulazak  u  republičku  ligu) ostao  je  u  tužnom  pamćenju. Naime, kamionu  sa  navijačima  otkazale  su  kočnice  na  jednoj  od  krivina  kod  čuvenog  Savinog  lakta na  putu prema Prijepolju,  pa  su  nastradali  navijači Zihno  Čaušević i Rifat  Nuhanović, a teško  su  povređeni Ismet  Strujić  i Kadrija  Pijuk.

Godina  1993. Stigla je  pirotehnika i  na  stadion  „Kraj Breznice“. Neko  mi  je  na poleđni  ove  fotografije  naopisao: Od poljane  do  pljevaljske  Marakane! Pobeda Rudar – Volvoksa  nad  Prištinom  u  baražu  za Prvu B  ligu SR Jugoslavije 09.jul 1993. Golovima  D. Škorića  i  D. Čakara.

Zastave, transparenti, a  kao  preteča pirotehnike bile  su  tzv. Baklje, uglavnom paljene  pobedniku  u  čast  od  novina  za  sedenje!

Danas  je  to  ovako.  Gori  vatra, otpevao  bi legendarni  Čola, ili  ono  „Čija  je  ono  Zvezda…

Da  se  vratim  pljevaljskim  navijačima. Najveći   stepen  navijanja, po  meni,  izmeren  je na  rukometnim utakmicama  Rudara, posebno na  turnirima  za  ulazak u  Prvu  saveznu  ligu bivše  Jugoslavije 1964.  i  1968. Nekoliko  hiljada  gledalaca  složno  i  fer  je  bodrila  svoje ljubimce, praćeni  muzikom KUD Volođe…Bilo  je  normalno  i  istaknutih  navijača koji  su  bili  prepoznatljivi  po  svojoj  duhovitosti, dolazilo  je  i  do  prekida  utakmica, znalo  se  obračunati  i  sa  „neposlušnom“ loptom  na  jednostavan  način – bušenjem,  ali  sve  bez  ikakvog  incidenta… Pobednik  se  znao  iskreno  nagraditi za  svoje  umeće, jer  je    u  to  vreme  bilo izuzetnih  rukometnih  veličina i  ekipa  kao  što  je  bio  Partizan  iz Bjelovara  sa Hrvojem  Horvatom, Borac  iz  Banja  Luke sa  Karadžom i   Mil. Karalićem, Dobrivojem Selecom… Zagreb  sa  Dekarisom, Kocijanom ili  Sarajlije Memnun  Nune  Idžaković, reprezentativac i  rekorder  po  broju  postignutih  golova  na  jednoj  utakmici – 27, Rešad Šarenkapa…

Nije mali  broj  ljudi  koje  zavičaj  nije  prepoznao, i  ne  samo to.  Čak  su „mangupi“ išli  i  u  drugu  krajnost. Aleksandar  Cane J. Janićijević (1929 – 1993) nije  bio igrač, trener, menadžer niti  mu  je  ta  vrsta  igranja  bila  bliska, ali  je  izuzetno  znao sve  ono dobro  što  sport  donosi i  mladima i  gradu. Bio  sam  prisutan na  jednom  skupu uprave ili  dela onih  koji  su  vodili  i  brinuli  o  njemu ( nije  ih  bilo  mnogo)  u  kući Janićijevića  u Tršovoj br.4. Tema  je  bilo nesportsko  ponašanje  nekih  igrača  prema  sudijama posle  jedne  izgubljene  utakmice. Cane  je  bio  predsednik  kluba a  Drago  Bojović tehniko i  mnogo  toga  drugog potrebnog  za  njegovo  bitisanje.

• To  nikada  više  ne  sme  da  se  dogodi, ma  koliko  sudija  za  to  bio  Hoću  da  svi  koji  odu  iz  ovog  grada , ponesu  samo  lepe utiske i  o  nama  govore  samo najbolje. Utakmica je  završena, rezultat se  zaboravlja…Druge  stvari  se  pamte. Hoću  da  kod svih  njih  imamo  prijatelje...I  imalo  je  rezultata, o  čemu  svedoči o ovaj  tekst  iz JL „SPORT“, 24.9.1964. od rukometaša iz Niša.

Zapamtio  sam  to Canovo upozerenje izrečeno kao  naredbu,   dok  smo  u susednoj  prostoriji Mikuš i  ja pisali  neki  domaći  zadatak  Daleka  1965.

A ovo  je  pismo iz Pljevalja , 30 godina  kasnije, dokaz kako  sam  naučio onu  Canovu naredbu,    i  uvek  znao  upotrebiti u mom  sportskom  angažmanu u Beogradu, Pljevljima i  na  putu  mog  Miloša od  igrača  iza zgrade do  MVP i  najboljeg  strelca i reprezentativca Srbije…Jer,  kada se  utakmica  završi, ostaju  one prave   stvari, drugarstvo, prijateljstvo i  sve  drugo što  traje  mnogo  duže od pobeda  i  poraza.

Svakako  rukometaši  Rudara  su  zasluživali poverenje, simpatije svojih sugrađana…Neprolazne  su  igračke vrednosti  Smaja  Čengića (1936 – 1984) čija  je  levica majstorski  rešetala  protivničke  mreže. U  tom  prvom  Rudarevom prvoligaškom  nastupu 1964/65 bio  je  najbolji  strelac  lige  koji  je  na 26. utakmica  postigao 134  gola i  time  oborio  rekord Albina Vidovića igrača  Partizana  iz Bjelovara  i  Splita,  kao  i Bido  Bojadžić , Zoran Čović, Bećo  Durutlić, Miodrag Mide  Stamenić, Novica  Borozan ,  Veljko  Bojović Suruliz…ali  i  onih  koji  su  u Rudar dolazili  iz  drugih  klubova, Zvezdaši Branko  Plavšić , pivot Marko Trajković, golmani  Vlada Plemić  i Miodrag  Stoiljković , Takić, „Tabana“  Ivanović…

Nije  izdržao  negativ mog  filma OR WO . Daleka 1972. godina, pred  trening  utakmicu  sa  košarkašima. Drugi  bolji skoro isti moj  snimak  već  sam  koristio a i   drugi. Hvala  im! Sve  sami  Pljevljaci, računajući  i  dva  naša  zeta  Bojovića  i  Borozana.  S  leva: Smajo Čengić, Veljko Bojović, Novica  Borozan, Zoran Čović , Izo Gec i trener  Bećo  Durutlić. Čuče: Enes  Suruliz, Hilmo  Hadžalić i  Bido  Bojadžić.

Jeste  i  ovo  loš snimak, ali redak, može  za  SPOMENAR ! Boban  Šaulić  će  verovatno moći  prepoznati drugi  sastav  Rudara , na  mom  snimku  iz 1972. godine, on  nije iz navedenih  razloga objavljivan, a na  njemu  su Rudarevi  prvotimci golmani  Golub  Ćosović  i  Predrag  Đuković, Đorović, Pavlović…

Rolu  je  Dušanka Čović  bila  razredna  a Zoran nam  je  bio  sportski  uzor  koji  je znao  da  brani  i  daje  golove.  U   susretima  u  Beogradu i Pljevljima , uvek  je  glavni  deo razgovora   bio fudbal  i  rukomet i  sve  ono lepo  i  duhovito  što  se  događalo  u  našem  zavičaju. Ćerka  Zorica – košarkašica . Jutro na beogradskoj Adi  2012.

U  rukopisu    knjige  u  pripremi „MOJ SPORTSKI  SPOMENAR“ , od Pljevalja  do  Beograda , imaju   svoje  mesto  i Rudarevi  rukometaši, svakako  i  oni  koji  se  u  ovom tekstu ne  spominju: Braća Peruničić, Aco  Knežević, Goran Cmiljanić, Tošić, Golub  Ćosović,  Gana Fatić…

 U  pisanju  je  korišćen  Almanah  RS Jugoslavije  1949 – 1989. Lična  dokumentacija  i  kazivanje i  zapisi  igrača slavne  Rudareve  generacije.

autor, Vojkan T Bojović