Saopštenja su obavještenja o nečemu što je urađeno, realizovano… pa samo ostaje još da se saopšti. Tako jeste kod onih konkretnih i korektnih, ali nije i kod političara, koji imaju uvijek nešto da saopštavaju pred izbore-njihovo najveće vašarsko okupljanje. Pred taj spektakl, treba dobro razglasiti ko, šta, gdje, kuda, na koji način, ko kome, ko jeste a ko nije, ko će kome i ko će koga… Treba vašar omasoviti, a posjetioce veselja privoljeti i usmjeriti pod svoj šator. U tim saopštenjima, svako hvali svoju čergu. Kod koga bolja muzika svira, vo se okreće, „Gara“ se sluša, kolo se vodi, napija se, prejeda se… Al’ ko će to sve da plati…
Saopštenja su upućena najviše po principu „zdrave“ konkurencije. Ko bolju ponudu ima za narod, ko im više nudi, kod koga se bolje jede i pije, ko će imati bolju i žešću pevaljku. Na narodu je samo da dođe na to opštenarodno okupljanje i da zasjede pod adekvatan šator, pod kojim mu je najbolja ponuda. Za cijenu pića i ića se ne priča, ali da treba jesti i piti kod njih, pjevati i u njihovom kolu igrati… o tome, na sva usta. Ceh će se na kraju plaćati, kad svi budu pijani.
Međutim, saopštenja se nesebično saopštavaju dok je narod trijezan, zato su tako pažljivi i dirljivi prema narodu, pred vašarsku ujdurmu. U saopštenjima med i mlijeko za raju, ali zato na račun drugih šatorskih zakupljivača na vašaru sve najgore. Sav prljavi veš, svoje „zdrave“ konkurencije, se iznosi u javnost. Nekad su neki, na predhodnim vašarima, pod istim šatorima jeli i pili. Sada se mnogi od takvih razlučuju, ne dijele isti zaklon pod kojim su zajedničko kolo igrali. Nasuprot takvim primjerima, ima i onih čergaša koji se udružuju, da na vašaru pod istim šatorom opijaju narod, kako bi se bolje ovajdili. Treći, imaju svoje stalne mušterije, redovne konzumente, jer imaju svoje posebnosti u meniju i odabiru muzike. Neki čak i neće imati šatore, pa čak ni čerge, već samo male roštilje na kojima će nuditi „deset upola s’lukom“. Ove roštiljdžije najbolje prođu nakon vašara. Ne ulažu mnogo u štand a obično im se kasnije ponudi i veća dobit nego što su je ostvarili samo na ćevapima, jer, nakon vašara, počinju obično da roštiljaju za neke od onih što su imali veću posjećenost pod šatrama.
Tužno je da u današnje vrijeme, na ovdašnjim vašarskim okupljanjima svi sjede pod čerkama, pod kojima trešti „Gara“. Na otvorenom, slobodnom i izloženom platou, samo poneki zalutali momak, traži snašu koje nema. Malo je onih koji se vesele pod nebeskim svodom, na livadi, na svjetlosti… svi sjede pod prekrivačima vašarskih zakupljivača, u tmini. Malo više je onih koji se vesele pod više šatora, jedu ćevape, uskaču u svako kolo i svima plaćaju ceh.
Nema više svrhe vašarskih okupljanja. Nema više zdrave priče, iskrenih nadanja u narodno veselje, narodnih igara i SPORTSKIH nadmetanja. Nema više upoznavanja sa različitim, ašikovanja sa odabranim, ugovaranja sastanaka i sklapanja brakova, glavne svrhe vašarske. Nema ni djevojaka spremnih za udaju, a ni momaka koji su došli da ih gledaju i traže… svrha je druga, na današnjem vaktu.
Narode, ugrabite što možete prije opštenarodnog „veselja“, jer nakon završetka svi ćete debelo platiti. Ono uloženo od strane čergaša, vratiće se stostruko, ali samo njima i njihovim izvođačima radova na postavljanju šatri, jela, pića i muzike.
Na kraju će svi biti pijani, i neće niko ni znati ko je najbolje prošao od šatorskih biznismena… važno je da se igralo i veselilo, a to što je sve bilo o trošku naroda… to će se zaboraviti, jer sledeći vašar će uskoro…
autor, Vaso Knežević
