Jedan dan života u zavičaju

I  ove  jeseni  potroših  još  jedan  dan života  u  zavičaju. Prijatan maglovito – sunčan   dan  septembra 2016…Ako  mi  nešto  nije  prijalo u  rodnom  mestu, to  su  te  teške  duge pljevaljske  magle…A  eto  sad  mi  i  one  izgledaju obično, normalno, čak sam  ih  se  malo  i  poželeo. I krenem   dugogodišnjom  maršutom od  Varoši do manastira Sv. Trojica. Pgledom  ispratim  rodni  Bajića  sokak. Poeta  Mićun  Šiljak je  ovako  upisao  u  svoj „domicilni katastar zavičaja“ današnju  ulicu  Tanasija  Pejatovića. „Od  Varoši  do  Anetine ( Aneta  Vranešević ) ćuprije na Zlodolu je  Bajića  sokak, jer  su  tu  bile  uglavnom  kuće  Bajića, a  od  Anetine  ćuprije do  Raskrsnice je Šećerovića  sokak. Od velike  kuće  Šećerovića pa  naniže, bile  su  tri  kuće  koje  je  ova  porodica  davala  ćerkama  u  miraz…“ Rano  je, tek  osam  sati,  u  čaršiji se  naziru  jedva dve  tri  siluete . Sve je  kao  prošle  godine, nema  potrebe  da potežem  za  fotografisanjem…Uostalom, meni  su  obeležja  grada i  država  uvek  bili  ljudi,  mnogo više  nego  razni  objekti  i  građevine, ma  koliko  im  se divio i    izgledu  i trajnosti da  premoste  vreme i vekove, uprkos  rušilačkim  „podvizima“  svetskih  godzila. Jeste da je  Ajfelova  kula znak i  slovo  Pariza, Big Ben  Londona, Pobednik Beograda, Stari  most  Mostara i  sl. Ali  recimo kada  se  pomene  Sarajevo,  ja prvo  mislim  i  vidim Indekse – Davorina  Popovića Pimpeka, Kemala Montena,   Mirzu Delibašića, šampionsko  Koševo: Prodanović- Šiljkut-Musemić- Prljača- Antić..pa Osim „Švabo“, Bukal, braća   Sušić, Mostar  jeste  Most i  Šantićeva  Emina  sa  ibrikom  u  ruci, pa  i  Svetlana Pera  Zubca,  sa  mladežom , malim ljubičast, ali  meni  je uz  sve  njih tu i  „Princ  sa  Neretve“ Dušan Bajević, Enver  Marić,  Franjo  Vladić, čuveni BMV!  I  tako, svak  ima  svoje  orjentire  i  znake. Šta  mi uglavnom  znamo recimo  o  Brazilu, da  nije  bilo Pelea, Garinče, Didija, Vave, Zagala…sambe , karnevala i  kafe ?

Poznavao  sam  ljude, koji  su  proveli  decenije  i  decenije u gradu  na Breznici, a  da  nisu  znali  niti  prošli, Ševarima, Pendom, Karamulom, pitaju se  gde  je  Balibegovo  brdo, Velika    i Mala Pliješ, Dževair, Guvno, Doganje…  A i  šta  će  im  sve  to! Ili, koliko  je  to  u  evrima?

Pljevaljska  Varoš, nekada je i  tu bilo i korzo, staro  srpsko  groblje, kuće poznatih trgovaca Đenisijevića, Bavčića , Cerovića  han… Gostionica „Zlatibor“ Vukašina i Marije Žugić, kuće Popovića, Miloša A. Tošića, Stamenića, Joka  Kneževića, Luke Čovića…kasnije i „profesorska  kolonija“ .  Do 1945 bila je ulica  Kralja Aleksandra, sada Velimira M.  Jakića značajne i humane  ličnosti ovog  grada. Američkim  bombardovanjem 1944. godine, veliki  deo  ovog  dela  grada  je  porušen a Mićun A. Šiljak, zapisa u „Sagi o Bajićima“ da su  te 1944. Godine „Porušene  kuće Bajića: Strahinje, Uroša, Nina, i Stevovi  velelepni  Dvori  u  stilu „Bidermajera“ koje  je  nasledio Adžo  Josif kao  najstariji  među  braćom…“

Pljevaljska  Varoš 24.jula 1944. godine, posle savezničkog bombardovanja. U pozadini  kuća Steva  Bajića.

Hladnjikavo  je. Taksijem  za  evro i  po, stižem  da  se  „javim“  mojima. Ovde  je  već  sunce  osvojilo sva  brda, beli  se  manastir. Negde  je  čini  mi  se  Turgenjev  napisao: Kada  je  sunčano, i  na  groblju  je  lakše! Tu su  i  moji  profesori, školski  drugovi, komšije, prijatelji…i Varošani , Čaršijani, Moćevčani…

E tu  je ta  tišina, mir za   koju  je  Andrićev Alihodža govorio: da  je  slatka  i  dobra; i da  se  u  njoj  vraća  bar  na  trenutak nešto  od  onog  iskonskog, ljudskog  života, kojeg  već  odavno biva  sve  manje … Tišina  je  za  za  molitvu: i  sama  kao  molitva! ( Na Drini ćuprija)

Nema  vetra, sveće  dogorevaju, sunce  je  osvojilo  sve  do  čaršije.

Vedro nebo  nad  Čaršijom 30. septembra 2016. Podne  je , pune  se  kafići. I  ja  se  upisujem  sa  mojim  sarajevskim  drugom i  saigračem  iz FK Sedrenika. Milun Krstajić Krle i ja prevrćemo  herbarijum  sećanja, i  igre  tima sa koševske  šljake u kome je  bio pljevaljski trio : Slavko Šepić- Krle- Bruno. Subotom  od  devet  se  igrala podsavezna  liga: Vratnik, Bratstvo iz Vojkovića, FK Stupčanica Olovo, Sedrenik ,  Vrbanjuša…Vrvilo  je  Koševo  od  fudbala. Pa  onda  posle  nas  Zona, ozbiljna  jača i  u  sastavu i  u  navijačima: Pofalički, GP Bosna, Romanija  sa  Pala… Sledeći,   na  istim  tim  terenima „Bundes“ Republička  liga BiH : Leotar, Kozara, Nevesinje…A  oko 16-17,oo Prva  liga SFRJ. FK Sarajevo: Muftić, Fazlagić Tešan, Bajić, Muzurović i već legendarna navedena  navala! Da  nije  bilo Džaje, „Antara“  bi  bio  prvi  igrač  bivše  Juge!

A ovo  je  takođe jedan sunčani  dan  u  pljevaljskoj  čaršiji  , ali  pre  nekih  skoro devet  decenija. Gojko  Popović sa svojom budućom  suprogom Velom Obradović ispred nekadašnjeg  hotela „Slavija“ Vidoja  Jaukovića ( Sada je  tu hotel Pljevlja). Vreme  šešira i  pariske  mode , brzo je  dolazilo do Breznice i pristajalo  lepim  moćevčankama… Sada  se retko   vidi šešir na ženskoj i muškoj glavi, ne  samo  u Pv. Čaršiji. Ali  sve  se  vraća , pa  i  moda !

Moram  mu  odati  priznanje  na  angažovanju  oko  uređenja igrališta i  dvorišta . „Ni’šićanin “ a  Pljevljak. Bravo Krle.  Tu  su  i  dobro  iscrtani  murali obe  navijačke  strane, nisu  zaboravljen  ni  Tesla ni Princip…

Ne  samo  što  su  ga palili i krali, nego  su  pokušali  da  ga izbrišu kao  da  ništa  nije  ni  radio  ni  uradio! A  evo posle raznih banalnih i vulgarnih grafita, konačno i prave vrednosti na  muralima  od Pljevalja do Njujorka! Genije  iz  malih Smiljana, bistri protin  sin, koji  je  želeo  da  svet  učini  srećnijim , kako  je  to  zamišljao i  verovao   i Andrićev junak zaljubljen  u  ćupriju:

• Sve može  Ali jedno  ne  može : ne  može  biti  da  će posve  i  zauvek nestati velikih i umnih  a duševnih  ljudi koji  će  za božju ljubav podizati  trajne  građevine , da  bi  zemlja  bila  lepša i  čovek  na  njoj živeo  lakše  i  bolje . Kad  bi  njih  nestalo, to  bi  značilo da  će  i  božija  ljubav ugasnuti i  nestati  sveta. To  ne  može  biti…Ima  valjda  još negde mirnih i  razumnih  ljudi koji  znaju  za  božiji hator.( ljubav, prim VB)

• Tesla, čarobnjak  i  genije, od  čije  vizije  boljeg i humanijeg  sveta danas je ostalo  tako malo, proveo je  svoje  poslednje  godine  života  u hotelu „Njujork“ od  pomoći vlade Kraljevine Jugoslavije, ali  mu  je  pomagao u  vidu  pozajmica i  naš Pljevljak Miloš A. Tošić, tada   na službi u našem konzulatu u Njujorku. (Dokumentacija Ane M. Tošić)

Stigoh sa mojim Rankom i do  SC Ada na karavan „Lopte  za buduće  asove“ Radost  igre i  druženja, i  oduševljenje da ima  toliko zaljubljenika  u  košarkašku  igru. Ne  mora  se  biti  igračka  zvezda, važno  je  znati  igrati i za školski tim,  na MOSI, na radničkim  igrama, pa  i  biti  pravi  igrač.  A na  malim  terenima  i  timovima, rađaju se i stvaraju  veliki  igrači!

Najteže  i  najslađe je  naučiti mlade prvim  „slovima “ u školi  košarke . Uspeo  si  kada  se  ti hvališ  svojim  učenicima- igračima  , a ne  oni  sa  tobom, mada  je  i  to  vredno. Knjeginjić, Jelovac, Doderović su  na  dobrom  putu lepe  pljevaljske košarkaške  budućnosti, ali  i  ono  što  su  do  sada  uradili i  rade  je  za  svako čestitanje.

E, da  je  naša „Esperanca“ imala  ove  uslove, ovu  halu, kako  bi  radio  naš  „sitan vez“: Slavko, Ranko, Munir, Rajko „Lau“ Laco, Bahro, Bruno…Ma igralo  se  i  po  zaleđenom gimnazijskom  igralištu, za pobedu ili u  rahat – lokum!

A  pljevaljski  murali  su  me  podsetili  na  jedan  iz  mog  beogradskog  dvorišta. Vraćanje  na  normalu. Ko li  je  izmislio i kako  se  upetljao  u te  strasti, ta  navijanja: Više  volim  da  oni  izgube, nego  da  mi  pobedimo! Valjda je  to  verzija onog – Da komšiji  crkne  krava…Ma , pobedimo  sve  to , i “ Budimo  ljudi“,   kao  što  je  govorio  blaženopočivši  patrijarh  Pavle.

Nisam  stigao  na  Milkove „Zavičajne bakve“ ali  sam ih  pročitao  i  načitao, jer  je  mnoge  listove  moga  „Herbarijuma  sećanja“ opevao: Gurabiju, Ranjenu  loptu, naš  tada  omiljeni  list, „Čik“, Ćotinu, Korzo, Tetku… I  posebno  onaj stih u  haiku  formi: „Na gurabije  miriše i dan  danas , kredenac stari!

Kao  da  je  čitav život  stao  u  ovaj  Todorov  kredenac  iz 1933. sa  „TISSOT“ železničkom  satom, koji i  dalje  revnosno meri  vreme i ovde u Beogradu.

Dosta  toga ostalo  je još za  sledeću “ PV razglednicu“, za  nova  stara  viđenja, jer  zavičaj to  jesu  kuće, sokaci, klupa  u  parku… ali pre svega  su  ljudi,  i radost   videti ih   bar  na časak, Ranko, Bobo,  Noca, Bato, Vesko, Stipe, Zoran…

autor, Vojkan T Bojović