Tetka Jula

Kako  je  mnogo toga životnog ,  složio  u  jednoj  rečenici ,  veliki , Andrićevski  um,  Duško  Radović pa  ga  se  setih  i  za  ovo  moje  pisanje davno  započeto, i  obećano…

• Mame, rađajte deci  sestre, jer  sestre  postaju  tetke, a  tetke  su  najlepši , nezamenljivi dar  svakom detinjstvu 

I  ajde ne  seti  se  tetke , a  da  li  je  stvarno  sve  tako? Da  jeste , a dosta  tetki je  i  više    od  toga   Radovićevog „dara  detinjstva“ koje  se  nikada  ne  zaboravlja.  Nekada, a  život  donosi  i  te  događaje, tetke  postaju i druge majke, ma  koliko  bilo  nemoguće to  biti, jer  majka  je  jedna… Ali  onda, kada  prerano  ode , a  deca  mala…Koliko  samo  u  zavičaju znam tetki – majki  koje   su  decu  svojih  sestara  i  braće odgajile  i  odhranile sa  svojom  decom … Ove  redove, dugo odlagane, pripremane i obećane da  ću  ih  napisati , posvećujem  JULIJANI PEJATOVIĆ, tetka  Julki (1881 – 1948) a  obećanje sa  zakašnjenjem ispunjavam mnogo poštovanoj prof. Kseniji  Seni Rosić Martinović ( 1927 – 2013).

Kad su  devojački  snovi bili  u rascvetanim  baštama Dževaira – Bisera. Julijana -Julka  Pejatović  sa  drugaricom  na fotogr. 1901. Godine. ( Fotogr.  Rođake Ksenije Sene U. Rosić Martinović) 

Dokumentovano, Pejatovići  su nekoliko  vekova  unazad svoje  stanište  imali  u  selu  Otilovićima  kraj  Pljevalja ( ima  ih  tu  i  danas) a vremenom  su odlazili  u  druga  mesta  i  gradove. Kako  zapisaše  istoričari i  hroničari, malo  koje  bratstvo je  kao Pejatovići , dalo kraje 19 i  početkom 20  veka na  ovim  prostorima istaknute  prosvetare, narodne  tribune,  ratnike, trgovce… Nikola jedan  od  prvih  školovanih učitelja iz  Stare  Raške, pa  Atanasije -Tanasije  jeadan  od  najboljih  Cvijićevih učenika, čijim  trudom  se  pre  više  od  jednog  veka (1901) osnova  Srpska  gimnazija u Pljevljima, njegov  brat  Risto, vajar, student  poznate  Praške  akademije ( za  čijim  radovima  se  još  traga po  depoima  evropskih  metropola) pa  Nikovi  sinovi  Mirko inženjer i  Živojin profesor…  Ništa  Pejatovićima  nije  bilo  daleko , prvo  su  napravili  veliku  kuću u Bajića sokaku, pa  „novu“ u  Dževairu, pripremala  se  svadba  Tanasijeva  sa  učiteljicom Stanom  Jovanović… A  onda  pusta  i  tada neizlečiva „jektika“ odnosi  iz bratstva  Pejatovića prvo Kosaru Kosu 1898 pa  Tanasija 1903.  Rista 1904, Nikolu 1919. Olgu  i  Ljubicu 1920 …Od  ove grane  bratstva Pejatovića ostaje JULIJANA – Julka sa  crnom  maramom  i  verneičkim  prstenom , koga  vraća  svom izabranaku i  posvećuje  se  deci  svoga  brata  Nika  Živku  i  Mirku i Boru  Mitranoviću  sinu  svoje  setre  Kosare  koja  je  bila  udata  u  Prijepolje.  Sjaj  i  patnja porodice u  vremenima  rata i  poratnih nemaština. Nenadoknadivi  gubici, posebno  muških  glava  porodice… A  Julka  se  bori, deca  uljudna, odrastaju,  dobro  uče  i  Živko i  Mirko i Borivoje  Bore čiji  se  otac  ženi po  treći  put.

Iz vremena  kada  ih je milovala  i  čuvala majčina  nežnost. Boro Mitranović – rano  ostao  bez  majke a  Živojin Živko  i Mirko  Pejatović  bez majke  i  oca.

Živojin po  završetku  fakulteta  je  profesor  u  zemunskoj  gimnaziji, Mirko je  inženjer a  Boro  na  Vojnoj  akademiji je  među  najboljima i  napreduje  u  službi…U  Beogradu  na  školovanju, mnogo im  je  pomogao  rođak  patrijarh  srpski  Varnava  Rosić, čija je  majka  Hristina Krsmana bila  od  Pejatovića.

„Stara“  rodna  kuća Tanasija  i  Rista  Pejatovića, na  uglu  Omladinske  i  Tanasijeve  ulice, mogla  bi  biti  bar  muzejsko  odelenje. Prema Mileti  Vojinoviću, radilu  su  je  sinovi  Tana Pejatovića.

„Nova“ kuća  Pejatovića  u „Džavairu“ ( desno) izgrađena  verovatno  oko  1900 (?) preživela  je  20.  vek i  u  vlasništvu je  Pejatovića , Božidarovih  sinova  Nikole  i  Ivana, koji  žive  i  rade  u Beogradu.

Mogao  sam ovaj  tekst  nazvati „BOROV  PAKET“ koji  je  kao  đak  iz  Prijepolja  poslao  tetki Julki i  njeno  pismo  tim  povodom ,  koje  gotovo  u  celosti dajem  umesto  mog  daljeg pisanja.

Tetka koja  se  posvetila  siročadi  svog  brata  i  sestre  svedoči  i  potvrđuju  ne  samo  onu  Radovićevu  sentencu: Majke  rađajte deci  sestre, jer  sestre  postaju  tetke… već se  upisuje i u najbogugodnija  dela.  Carstvo  joj  nebesko.

Dragi  moj  Bore 

Sinoć dobi Mirko  po Lazu paket  od  tebe u  kome  bijaše pismo meni i Živku. Moj  Bore  ko  gleda da  li  ti  šalješ  paket kad ni tebi nema  niko  ništa da  učini, trebali  bi  mi tebi da  pošaljemo, ali  meni  moj Bore  sve  odnemililo . Tvom  pismu  i  paketu puno  si  me  uvrjedio  i  rasplakao. Kažeš   mi DRAGA  MAJKO e  moj  tužni  Bore ja  ti  ne  mogu sad da  učinim ni  koliko  sam  ti  činila dok  ti  je  majka  živa bila kamoli  šta  više i  koliko  bih  ja  želela , tako  me  zla  sudbina  spetljala sa ovom  sirotinjom sa  brigom sa žalosti  trostrukom što  izgubih  tužna svo  dobro  ovoga svijeta pa  ni  ovoj  dvojici ništa  ne  mogu nego  će čini  mi  se  oditi i  goli  i  bosi. Tebi  tvoju  milu majku kakvu  si ti  imao i  kako  te  je  voljela i  za  tebe  življela niko  na  svijetu  ne  može  zamjeniti  i  nadoknaditi. Rijetke  su  takve  majke kao  što  je  tvoja  tužna  majka  bila. Da  sam  znala da  ćeš  opet  sam  čamiti  u  kući  nebih ti  dala da  još  od  nas  ideš. Čim  ste  vi  otišli  ja  sam  se  razboljela ..Nije  imao  ko  ni  ljeba  da  skuva ni  kravu  da  pomuze, vidio  je  Živko  kako  je… Da  sam  znala  da nećete  još  poći  u  školu nebih  ti  dala da  ideš, mogao  si  da  nam  pomogneš  obrati  kruške  i  šljive i  da  jedeš.  Znam  koliko  ti  voliš  voće, a  onda  sam  vas  vikala što  jedete  jer je  bilo  zeleno  pa  sam  se  bojala da  ne  dobijete  proliv.

Kako  si  Bore  sa  čarapama oblači  kake  bilo . Čuvaj  se  da  ne  nazebeš. Dušmanice razniješe divne  radove  tvoje  majke … Ako đe  nađeš one  čarape  vunene što  sam  ti  ja  donijela  spremi  da  ih  okrpim, pa  ako  ko  pođe  u Mileševo poslaćemo ti  šta i  koju  našu  krušku. Mišo  se  paketu  mnogo  obradovao. Kad imadnete o Božiću  raspust ti  dođi kod  nas . Pozdravi  tatu a  tebe  ljube i pozdravljaju Živko, Mirko i   tvoja tetka  Julka. 

Julijana Julka (1881 – 1948) bila  je  izuzetno  sposobna  u  lečenju  raznih  bolesti  i  rana  travama i  melemima, jer  to  naučila  od  svog  oca  Nika – učitelja, takođe poznatog  vidara.  Kuća  joj  uvek  bila  puna  bolesnih  i  nevoljnih, kojima  je  bez  ikakve  naknade pomagala. Preminula  je posle  završetka  Drugog  svetskog  rata  1948. čekajući  da  se  Živko, Mirko i  Bore vrate  kući…

Pusti  rat. Verni  svojim  idealima. Bore je  kao  komandant romanijskog  korpusa  JVO vodio  ljute  bitke sa  nemačkim fašistima i  njihovim vazalima, što  je  evidentirano i dokumentima pobednika.    Živojin  je  preminuo  kao  logoraš  u  Nemačkom  mestu Tujne blizu Lingena 25.4. 1945. pred  sam dan  oslobađanja  logora.

Mirko N.  Pejatović (1915 – 1943) je prerano  ostao  bez  majke i  rano  bez  oca. Sa  bratom  Živojinom  podiže ga  tetka  Julka. Posle  završene  gimnazije  u  Pljevljima, diplpmirao  pred  rat na  tehničkom  fakultetu  u  Beogradu. Prema R. Vujadinoviću  , član  KPJ  od 1941. Organizator  ustanka u pljevaljskom  srezu, komesar  pljevaljske  čete…Poginuo  od  ustaške  avijacije kod  Prozora 09. jula 1942. Godine. Ulica  u  kojoj  je  njegova  rodna  kuća u Dževairu posle  1945.   nosi njegovo  ime.

Milan Minić (21.3.1889- Prijepolje- 04.3.1961 Beograd) poznati srpski  arhitekta  i  slikar čija  je  majka  od Pejatovića ( rano  preminula) pa  je  kod  tetke  u Pljevljima  završio osnovno  školovanje  i  nižu  gimnaziju. U  Solunu  Višu  gimnaziju, u Beogradu studije  ahitekture.    Vojislav  Vojo Đenisijević desno (6.3. 1882 – Pljevlja- 10.9. 1918. Bos. Brod) završio osnovno školovanje u Pljevljima Prvu beogradsku gimnaziju i  studije Trgov.akademije u Beogradu a  Eksportne  u  Beču,  gde  se  uporedo  i  muzički obrazovao. Takođe  rano  ostao  bez  majke. Interesantno , da  su  rodbinskim  vezama ( uglavnom majčinskim) bili u  bliskom  svojstvu Pejatovići, Rosići ( patrijarha Varnave) Đenisijevići, Radovići…i  svi  su  do  današnjih dana  obdareni  talentom i  umećem pa  ih i  danas   ima  u  svim ljudskim oblastima, nauke, kulture, sporta…

Milan  Minić, nikada  nije  zaboravio  tetkino  dobročinstvo Pljevlja  i  Pljevljake. Kao  izuzetno  sposoban  arhitekta  i  slikar, stekao  je  imetak pa  je  u  centru  Beograda izgradio  svoju  zgradu na  Obilćevom vencu, hotel „Mažestik“, koji  mu  je posle 1945.  nacionalizovan. Da  bi  ga  privoleli na  rad  u  obnovi  zemlje,  dat  mu  je  jedan ,5. Sprat na  korišćenje  za  rad  i  stanovanje. Slikarstvo  je  učio  u  ateljeu  kod  Marka  Murata i crtanje kod Ljube  Ivanovića. Ovo  je  njegov  autoportret.

A  ovo  su  porodice Pejatović, Đenisijević, Rosić i  Minić, na  crtežu Atanasija Tanasija  Pejatovića, oko  1895 ( svi  su  izgleda između ostalog talenta bili obdareni i za crtanje).  Sve ličnosti  sa  crteža  je  identifikovao i  na  orginalu ( piše  nalazi  se  u Muzeju Plevlja) zapisao  Milan R.  Minić ( na crtežu u zagrljaju  oca (levo). A tetka, tetka  Jula stoji  sasvim  desno.

Od Tanasija i Rista Pejatovića, Milana R. Minića, pa danas do  Marine  Abramović ( ćerke Danice  Dane  U. Rosić)  pored  muzike obdaren i  za  slikanje bio  je  i  njihov rođak  Vojislav Vojo Đ. Đenisijević, čiji  su  radovi uglavnom  nestali  u  američkom  bombardovanju Pljevalja   23.7. 1944. Jedan  od  retkih sačuvanih je  portret supruge  Katarine  Veseličić  iz  Prijepolja.

Veliki čuvar ličnosti i  dela svojih  porodica, zahvaljujući  kojoj  je  posle  mnogo  godina  napisan i  ovaj  tekst je  takođe  jedna  izuzetna  žena i  tetka, Ksenija   Sena U. Rosić – Martinović ( 1927-Pljevlja – 2013. Beograd). Hvala  joj. Kseno, evo  napisah  i  o  Juli !

Veliki, izuzetno značajan broj  dokumenata, fotografija i  drugog  materijala vezanog  za Pljevlja, Prijepolje i  dr.  Mesta  i  događaje, uspela  je  sačuvati porodica Vojislava  Voja  Đ. Đenisijevića ( 1882 – 1918) najvise  zahvaljujući  njegovim  ćerkama Milevi S. Nedić  i  Kseniji S.

Prof. Ksenija  Rosić Martinović na  groblju u  Lazarevcu gde  je  sahranjen  njen stric  Todor ( brat  patrijar.Varnave) sa porodicom, jedan  od  prvih  školovanih učitelja iz  našeg  kraja .  Zahvaljujući tetki  Saveti  Pejatović ( supruga  učitelja Nikole  majci  Božidarevoj ) koja  je  sačuvala  porodičnu  dokumentaciju, Savo Pejatović –  Goran  ( 1924 – 2012) je  veliki  deo  toga  publikovao  i učinio da ostanu  nizbrisivi tragovi naše prošlosti, porodica , ljudi  i  događaja koji  bi  sasvim  sigurno u  vremenu  koje nas je  zateklo, bili izgubljeni.

Veliki, izuzetno značajan broj  dokumenata, fotografija i  drugog  materijala vezanog  za Pljevlja, Prijepolje i  dr.  mesta  i  događaje 19 i 20 veka,  uspela  je  sačuvati porodica Vojislava  Voja  Đ. Đenisijevića ( 1882 – 1918) najviše  zahvaljujući  njegovim  ćerkama Kseniji Seni  i  Milevi S. Nedić  čiji su  sinovi  Mihailo  Miško i  Vojislav  Vojkan S.  Nedić, gotovo  sve  donirali bez ikakve  naknade Muzeju u Prijepolju.

autor, Vojkan T Bojović