Negde u svojim Znacima pored puta, veliki umni , duševni i duhovni Ivo Andrić zapisa:
- Mi izuzetnim ljudima tako teško šriznajemo njihovu darovitost, i to ne samo za života , što je gotovo pravilo , nego i posle smrti njihove! Stoga često decenijama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i „opravdali“ izuzetnost njihovih odlika.
Sećajući se ove Andrićeve misli, pokušao sam da se dosta ličnosti iz zavičaja na neki način odužim , objasnim, opravdam, što smo ih zaboravili, zaturili , što ih se gotovo ni u kakvim prilikama ne sećamo, čak ni onda kada je to neizbežno, kada profesija kojom se bave to nalaže, ne samo zbog honorara, plata, a na kraju od svega toga i penzija… Tako su se u knjizi „Moja košarka“ , iako nikada nisu bili u ovoj igri, našli i oni kojima je bilo mesta i u mnogo konkretnijim publikacijama , promocijama, jubilejima… Zar recimo Savo Pejatović Ѓoran (1924 -2012) dipl. pravnik i jedan od prvih pravih posleratnih novinara, sa svojim mnogobrojnim tekstovima u PV novinama, Brezničkim zapisma, Pobjedi, Prosvetnom radu, Politici…( bez ikakve naknade!) a uz to , u vremenu koje mu Je Bog podario, zasadio na desetine hiljada ( opet bez naknade, priznanja i ordenja) borova i raznog drveća po goletima Pljevalja i Ivanovih korita, nije zaslužio da mu se u nekim od ovih listova nađe slovo bar u danu kada nas je napustio? A ovakvih ličnosti iz mog zavičajnog Imenoslova je podosta…Samo zbog toga nisam bio u saznanju o odlasku Duška S. Radulovića koja je je takođe zadužio grad Pljevlja svojim radom na redovnom poslu i onom posle u pozorištu, KUD Volođi…Poznati i priznati slikar Hazbo D. Nuhanović( 1937- 1992) nije sa nama skoro četvrt veka, a ne sećam se gde je i kada za to vreme makar i spomenut i dr. iz „Mog Imenoslova“ i Kalendara.
Neće mi „Car“ zameriti , što sam mu se u ovoj mojoj rođendanskoj čestitki , osvrnuo malo i na one kojih su jedni zaboravili ( oni uvek zaborave sve one i ono od čega nema neke „vajde“) drugi ih se ne sećaju a treći normalno onda i ne poznaju… Da bogdo imamo Vuka, a da nemamo Dane humaora i satire, da imamo Vita , a da nemamo Galeriju, ali dobro je što su ta dva imena i njihovo delo čuva na i ovaj način.
A Dragoljub Šćepanović – Car mi je poslužio da malo demantujem druge, pa i velikog Andrića, i da mu na zavičajnom portalu ovim pisanjem poželim srećan rođendan, dobro zdravlje i zahvalim na muzici i igrankama koje su obeležili jednu mladost, bez računara, kafića, limuzina, demokratije,slobode medija, evro-atlanskih integracija, mobilnih i dr. zanimacija, kada se malo toga imalo a ništa nam nije falilo!
Muzika je uvek bila veliki deo života i mladih i starih Pljevljaka. Pesma i svirka, tambura, gitara, harmonika pa i klavir, odavno su prisutni u gradu koga i danas prepoznaju po pesmama Moćevčiću mali Carigrade ili Pljevaljskim tamburašima…Pa i antologijska „Kafu mi draga ispeci“ koja je proslavila Cuneta Gojkovića, nastala je u pljevaljskoj čaršiji i delo je kraljice sevdaha Vuke Šeherović koja je pevala u hotelu „Jadran“ vlasnika Dragog Stojanovića – Srbijanca i njemu posvetila: „Kafu mi Dragi ispeci“! Kasnije kao „narodnom neprijatelju“ između ostalog , oduzeta i pripasana drugom ! Ovde se na obalama Breznice susretao sevdah sa bečkim valcerom koga su sa tamburama donijeli austrougarski okupatori. Između dva svetska rata protagonisti muzike bili su Vojni orkestar 48. Gvozdenog puka , Srpsko pevačko društvo Bratstvo i muslimanski Gajret…A posle drugog rata KUD Volođa , Niža muzička škola i niz muzičkih pedagoga koji su u njoj obučavali Pljevljake…
Violinski Okestar Muzičke škole u Pljevljima na fotografiji Anice Milić iz 1953 godine sa direktorom i dirigentom Damjanom Dašom Babićem. Veliki doprinos školi i muzičkom obrazovanju Pljevljaka, dali su izuzetni muzički majstori prof. Franjo i njegova ćerka Vera Vaculini, Marko Rivijeri i njegova supruga Tanja , violinista Gašpar Lakatoš, naš Pljevljak Branko Lazarević i nadasve Dragoslav Pelc , čovek univerzalnih znanja koji je svoje umeće ostavio i u pljevaljskim školama KUD Volođi, Vatrogasnom orkestru…
Kada je ukinuta muzička škola i Gradsko narodno pozorište, ostala je “ Volođa“ i njeni entuzijasti a sve muzičke note su se preselile u ovo kulturno umetničko društvo. Dragoljub Šćepanović – Car je član Volođe od 1953. godine a od 1959. Je radi kao rukovodilac zabavnog orkestra. Car je muzičku diplomu i umeće stekao u Beogradu, a glavni instrumenti su mu bili saksafon i klarinet. Uz sve to, odličan je kao pedagog, dirigent i muzički ambasador, koji je znao da od radnika, službenika , đaka , studenata, napravi orkestar, ne samo za igranke i zabavne večeri, već repertuar za koncerte i publiku i većih dvorana i gradova od pljevaljske. U ovo su se uverili ne samo akteri čuvenih igranki iz plesne sale Doma kulture, već i mnogo gradova iz današnjeg „okruženja“ pa i publika nekadašnje Jugoslavije, ali i ona u SSSR- u, Poljskoj, Egiptu, Nemačkoj, Francuskoj…Mnogo je nastupa Cara i njegovog“ Volođinog“ orkestra u nekada popularnim emisijama radio Beograda, Sarajeva, Titograda …
Zabavni orkrstar KUD „Volođe“ pod upravom Dragoljuba Šćepanovića – Cara: Himzo Nuhanović, Bahrija Brahić, Fadil Hadžić , Miko Mitrović- Toto , Dragoljub – Car, Esad Memić – Zrca i Husein Čuturić .
Svakako da se Dragoljuba Šepanovića sa poštovanjem sećaju i njegovi učenici OŠ .“Ristan Pavlović“ koji su svoje prve note ispisali zahvaljujući omiljenom profesoru, i u koje je kao izvrstan pedagog, utkao ljubav prema muzici , gde se mogu naći gotovo sva čovekova osećanja, pogotovo ona mladalačka, ljubavna , koja ga prate od rođenja do smrti.
Dragoljub Šćepanović Car posvećen je porodici, muzici , Pljevljima i Pljevljacima. Hvala mu. Care, ja ovo sve napisah bez dogovora, nismo se odavno ni čuli ni videli, ali uvek si bio u najlepšim slikama našeg zavičaja. Zato , ovo shvati kao početak pisanja pljevaljske muzičke istorije. Naći će se neko sa boljim umećem i „metodologijom“ od pisca ovih redova!
Kako reče jedan „čaršijan“, Dragoljub – Car je znao da od muzički talentovanih radnika, službenika, đaka i seljaka , napravi orkeatar, i repertuar vrhunskog ranga. E ovde nisam sve zapamtio a ni zapisao. Ostala slika a izgubio se ton- ime. Tako grešan , dajući i skenirajući preko 100 ( stotinu) fotografija za Istoriju Pljevalja , i pohvali me na promociji u Bgdu nj.eks. ambasador Srbije u Rusiji Slavenko Terzić, „Da sam dao dušu knjizi“ ( a sport!) nisam mogao da se setim Smaja Šahimpašića. Osta Smajo na 546. stranici gde sam dao kvartet saksafona orkestra Volođe ( Car- H. Nuhanović- S. Čano- i umesto Smaja znak pitanja a nije NN! Praštaj Smajo, bi brzina da knjiga izađe, ne setih se zablokirah, a ni drugi pozvanije se ne setiše, a ja navalio da uđete u „Istoriju“. Ma biće novih i boljih Istorija. Evo i ova fotografija iz Plesne sale orkestra pod dirigentskom palicom Dragoljuba Šćepanovića Cara: Prvi red s leva: H. Nuhanović, S. Čano, B. Pojatić, D. Radulović i ? A tek drugi red neka mi oproste, a i mnogo je prošlo vremena. Znam da je bubnjar „Džodžo“ , Neko će se već setiti i dopuniti.
Omiljeni „Carev“ instrument – saksafon. U kvartetu sa Hilmom Nuhanovićem, Safetom Čanom i Smajom Šahimpašićem. Evo kompletirah i ispravih grešku sa 546 strane „Istorije“ . Čitav život, isptavljanje grešaka! Ma znam, Smajo bi se na sve ovo samo nasmejao.
I kao muzički urednik Radio Pljevalja, radio je „Car“ profesionalno, težeći da i slušaoce uputi ka pravim vrednostima i izboru onih nota koje ih neće odvestu u muzički šund.
Još jedanput uz rođendansku čestitku Dragoljubu Šćepanoviću – muzičkom Caru, zahvalnost njemu i njegovom orkestru za lepe zavičajne večeri i željom da mu i nadalje SVE BUDE MUZIKA!
autor, Vojkan T Bojović
