Kad smo Pljevlja i mi bili mlađi

Evo da se iz  moje  zavičajne riznice uz pomoć fotorafije (hvala  joj) posetimo  na  vreme kada  smo Pljevlja i  neki  od  nas  bili  mnogo  mlađi. Pa  krenimo, a  odakle  drugo  nego  od  čaršije, one  koje  je još imala  dućane, kafane, svoje  čaršijane…

Niti  su  oni  mogli  bez nje – niti  ona  bez njih, pamtili  su  je , pričali  i  pjevali  o  njoj, nikada  se  nisu  rastali, još  uvek fataju  krugove  na  njenom  korzou davno  nestalom.  Kako  zapisa  pesnik  Mićun Šiljak „ BIO  VAKAT PA  GA  VIŠE  NEMA“.

„Široka“ čaršija sa  „asfaltnim  ruhom“ u prepodnevu  nekog  davnog pazarnog  dana. Godina 1962. Prvi  put  smo  baš  te  godine  za  moj  rođendan, pobedili mađarsku  „laku konjicu“ i  to  u Budimpešti , Milan Galić 70 min. Šole- Svinjarević, Jusufi – Radaković, Vasović, Perušić – Samardžić, Vukelić, Jerković, Galić, Skoblar. Pa  posle  SP u Čileu , Šeki i  drugovi  pobedili  i  Nemačku. Mogli  smo  biti  prvaci…

Tijesna  čaršija u  svojim  poslednjim  danima,  nekog  letnjeg  dana 1960.  godine. Mulov  han  levo, Kadribašića  magaza  i  trgovina  desno…Olimpijada  u  Rimu. Fudbaleri Jugoslavije osvojili  zlatnu  medalju pobedom  nad  Danskom 3-1. golovima Milana. Galića, Matuša  i Bore Kostića. Armin  Hari  najbrži  na  100. m.

Svi  na  levi  razdeljak. Ptičica, kako  su  govorili  fotografi. Nisu  ih  ni  Pljevlja  ni  čaršija  zaboravili. Divni  mladići  moga  zavičaja: Vuko Topalović, Dragoljub  Bato M. Dajović – Ćopo“- Vukašin  Vuko M. Bezarević i  čuči  Žarko K. Žugić. Trg „13 Jul“  u  pozadini  kuća Hadžiatlagića.

„Ovde  živi  hrabra  četa/ harambaše  Jovančeta.“Ostali  su  u  sećanju prvi  junaci iz Orlova , velikog  Branka  Ćopića: Jovanča,  Lazar „Mačak“ Lunja, Nik „Ćulibrk“, Knez Valjuška, „Stric“, Đoko „Potrk“, učitelj „Paprika“… I prošle  zime pročitah  je  po  ko  zna  koji  put ,  baš  kao  i  Baštu  sljezove  boje, Pesmu  o  Šarovu , rame uz  rame  sa  Sašenkinom Kerušom: Moj kucove moj Šarove, vjerni  druže  iz osnovne…

Poslastičarnica Sefera  Sulejmanovića. Boza , vruć  salep, šampite, baklave, sladoled… Teško  da  svega  toga ima  danas  i u  jednom  od  mnogobrojnih  kafića…Ovde  je  čini  mi  se  korzo bio  nekako  najgušći, i imao  je , kako  je  to   evidentirao u  svojoj knjizi o korzou Branko Banović,  jedno  od  četiri glavnih „stajališta“ kibicera  koji  su  bili „video  nadzor“ svih  onih koji  su  se  neprekidno kretali  u  krug negde  od  19  – 21,oo a ponekad  i  duže..( obično su nas  čistači ulice rasterivali šmrkovima). Kako  to  čarobni  Momo  Kapor zapisa  na  ovu  temu: To  neprekidno  kretanje  ukrug čiji krvotok određuju dosada  i  ljubav , podjednako moćne  strasti: kolanje pogleda, vrtlog ljubavi iz dosade ili dosade zbog  ljubavi; korzo  – taj  sumorni pločnik  u koji  je jedanput  zauvek čežnja ugravirala putanje  šetača , osudivši  svakog  ko stupi  u njegov  omanđijani  krug na večnu  šetnju…

A prvi „losion“  posle  brijanja koji  sam  upotrebljavao bila  je  domaća  rakija – šljiva. A  onda  ova  čarobna  flašica, kojoj  sam  se  vratio  pre  neku  godinu, i  čiji miris mi  uvek vraća   slike  davnih zavičajnih  dana…

Folklorni  sastav  KUD „ Volođe“. Kakvi  likovi, sve  Koštane… Dimitrije  sine  Mitke, nije  ti  bogami  bilo  lako…

Veliki  broj  pljevaljskih  generacija  ostao  je  uskraćen  za  čari  reke koje  više  nema.  Ne  bar  sa  Crnim , Belim, Mijovim. Ženskim, Muzikanskim, Bukovima, Seljačkim, Savovim  jazom,  Talijanskim, Kadrenjakom…A u  stihu zapisa  pesnik  Mišo Stefin: Šume Bukovi/ i pjevaju pjesmu/ vječito mladu i novu/ danas  veselu/ a sjutra  tužnu/ pa opet  iznova veselu: Pjesmu života prirode / pjesmu  vječite  mijene.. A posle  Ćotine pravac kući, treba  se  spremiti za korzo, bolje  nego  za neki  ispit…

„Osmeh  ne staje  ništa a  daje  mnogo/ On traje  samo  tren/ Ali  uspomena  na  njega nekada  je  večita… Osmeh  stvara  sreću  u  domu / pomaže  u  poslu/ Vidljiv  je  znak  prijateljstva…“  Jedna  od  divnih  devojaka  „moje  ulice“…Koje  li  to  godine  bi , možda 196…Sve  prolazi  fotografija  ostaje, a  na  njoj  i  ovaj  osmeh…

Koliko vremena  sam  proveo  zagledan  u    fotografiju poznatog fotoreportera Singe iz JSL „Sport“. Puškaš puca – Beara  brani! Teško  je  danas  objasniti tj, sa  čim  uporediti odbranu  penala  Ferencu  Puškašu u  finalu  utakmice  na  olimpijadi u Helsinkiju .Jugoslavija – Mađarska 0-2 (0-0)  Veliki  Vladimir  Beara. Junak  na  golu  i  u  životu !

Stigla  je  štafeta, koliko  sam  ih  dočekao i  ispratio i  u Pljevljima  i  na  stadionu  JNA. Nisam  razjasnio, zašto  je  uvek  morala  na  balkonima  biti  prisutna  neka  serdžada  ili  ćilim ?

Dočekivali  smo  i  naše  brigadire  sa  radnih  akcija , uvek  je  bilo  najboljih  i  udarnika. ORB  Jezdimir  Lović. Drug  Slobo  Rondović komandant brigade i  opštinski  rukovodioci Đorđe Peruničić, Joko Knežević , Ilija  Vuković….Dok  je  bilo  radnih  akcija,  nije bogami  bilo  ovog  belaja….

Ovako, Zabavni  orkestar  KUD Volođe pod  upravom  Dragoljuba Šćepanovića Cara, fenomena  koji  je  od montera, limara, bravara, službenika, nastavnika, učenika., studenata… pravio  orkestre, koji su svirali  najpopularnije  numere, a  igranke  u  nekadašnjoj  plesnoj  sali  Doma  kulture učinio prestižnim i  popularnim, pa  se  na njih  dolazili  i  iz , kako  se  to  sada  kaže,  gradova  okruženja.  Sačuvaj  poslednji  ples  za nas…

Nije  ni  čudno, što  se  našla na razglednici, Slava  i  Tole, plesni  par  večeri…Svirala  je „Volođa“. Kada  su  Pljevlja bila „Mali  Carigrad“…

Slušali  smo i  uživali u  muzici  tih šezdesetih godina  prošlog  veka! Uglavnom  je  to  bilo  sa  radio  aparata i  retkih  gramofona. Hitovi  su  bili  najviše  od  tadašnjih JU  zvezda  Đorđa  Marjanovića, Lole  Novaković, Nade Knežević, Dragana Stojnića, Dušana Jakšića…Mi  malo  romantičniji  uživali  smo  u  Kući  pored mora Arsena  Dedića i Moderato  kantabilu, Tvoje  nježne  godine…ali  i  u  narodnim  pjesmama kralja sevdaha Safeta  Isovića, Nade  Mamule, Zaima Imamovića, Danice  Obrenić…kao talijanskoj  kanconi, Modunjo, Andrijano, Milva, Mina, Serđo Endrigo i  onda Bitlsi, Rolingstounsi…

A te 1966 godine, pripremali  smo  se  za  slet povodom  dana  mladosti: Mara, Dana, Draginja, Verica, Radmila, Binasa, Tanja, Kadira, Hasena, Rada, Slavica, Seka… Kuća  Katana  u  izgradnji…

I  1966 godine  FK Rudar je  osvojio prvu  titulu  prvaka Crne Gore. Sleva stoje: Milovan Backović, Zoran L. Čović, Miodrag Cane Đorić, Rasim  i Safet Čakar, Radovan Dragaš – Bjeličko i  trener  Mirko Žderić. Čuče: Drago  Kovačević, Sadik M. Katana, Miloš Perućica, Slavoljub St. Bajić – Struja i Karlo  Zapušek. Igrali još: Duško Rašović, Hasana Ćirlija, Mikica Vukojičić ,Bećo Durutlić, Slobodan Cile  Bajić, Milinko Dragaš, Enes Sarvan, Čedo  Rovčanin..

Oni  koji  ga  se  sećaju, znaju  kako je  slavlje i  uspeh  donosio. Poklon  maršala  Josipa  Broza  Tita pobedniku  kupa  nekadašnje  FNRJ, završio  je  u  vitrinama splitskog  Hajduka 1991. Te 1966   osvojio ga  je  OFK Beograd sa  ubedljivih 6- 2 protiv  Dinama iz Zagreba. Eh, trio „S“: Samardžić – Santrač – Skoblar !      

Kada  sam  već sportski  kod  te 1966. a  da  mi  ne  zamere  crno- beli, koji  za  malo ne  osvojiše titulu  prvaka  Evrope . U  finalu  na Hejselu 11. maja  1 – 2  za  Real Madrid. V. Vasović 1-0, Amansio 1-1  i Serena  1- 2.

Moji  Zvezdaši, evo  sada će 25 godina od  one  čarobne  noći u  Italiji. Što nije  bilo 11,maja 1966. ostvarile  su komšije 29.maja 1991. Bari –  Sveti  Nikola ! Dejo – genije, Jugović, Belodedić, Pančev , Mihajlović,  Prosinečki, Stojanović, Najdovski, Binić , Šabanadžović, Marović V. Stošić,, Jedna  i  jedina  Zvezda, Ma i  sledeće  godine bili smo  najbolji, ali ne dadoše…

I  ovo  je  neko finale, gimnazijsko , 19. maj 1966. Levo  je  III – 3 a  desno IV -2 . Pobedili  stariji 5 -3. Sećam  se  kod 3-3 Hilmija  nam  dade pred kraj dva  gola  u  dva  minuta !

Kada se  prestalo  sa  čitanjem Kekeca, Zmaja, Malih novina, Zabavnika i  došlo do  onog  „glavnog“  zgrabili  smo „Čik“ gde  nas je Matija  Bećković edukovao, svojim  pričama  „Ljubavnih  iskustava“, pa  smo  sa  tim  znanjima  startovali u Beogradu, Sarajevu, N. Sadu…Bogami nepripremljeni.

Uvek  su  mi  bile  interesantne  plakate  za bioskopske  predstave. Baš  je  prohujalo  sa  vihorom ! Trebalo je  to  da bude naše filmsko veče. Još čuvam   karte ( nismo  lepili  kupone) za  taj  film, Klerk Gebel i  Vivien  Li, preduzeća  za  prikazivanje  filmova „1. Decembar“ 25. red – sedišta 4. i 5. ali  nije  došla. I  ti  si  u  sali  našeg  kina/ ljubeći drsko  mene  ljubila Džejmsa  Dina. U  provincijskom  kinu/ loše  filmove  daju/  tamo  još  uvek  pravda  pobeđuje  na kraju.

Ma  mora  neko  od  njih  biti  sada ispred  računara, na  FB  Prva  osnovna…i  znati  dosta  ovoga  o  čemu  sam  pisao, a i  prepoznati drugare i  drugarice  sa  fotografije. Normalno  i učiteljicu.

A  u  nekom  drugom  nastavku  slede sedamdesete i  osmadesete  godine, prošlog  veka, kada  smo  i  Pljevlja  i  mi  bili  mlađi…Daleki  dani  nesveli, nikada  da  mine  ta  slika i  glas…Tih  godina  smo  svi mi  voleli , a ponekad  i  nekog  od  nas… Šalim  se. Bilo  je  kao  kod  Arsena „ Ko  mnogo  daje –  malo  prima“!

autor, Vojkan T Bojović