Odluka o raspodjeli prihoda od igara na srecu
Danas, razmišljajući, a u kasnim večernjim satima kucajući, možda nekome bude zanimljivo a mozda i ne, jer desi se nešto u meni da i ja nešto napišem i pokažem da ipak slova biraju riječi, ili obrnuto, kako ko shvati.
Naravno, o čemu bih pisao nego, eto malo, da se taknem sporta za koji sam posebno vezan, jer tako se rodih. Nisam birao ni mjesto ni vrijeme, nista, pa eto i to da baš zavolim taj sport i tu društveno-socijalnu korist kako je svi nazivaju.
Koliko samo vrijedi jedan dan proveden na otvorenom, koliko samo vrijedi druženje sa sportistima ali onim iskrenim i fanaticnim borcima za sport koji su po prirodi sami po sebi borbeni, pošteni, istrajni, zdravi i duhom i tijelom.
Neprocjenjljivo.
Ima nas različitih, od onih koji gledaju da nešto “smuvaju”, do onih koji žele da budu na pravom putu. “U laži su kratke noge”, no sada kažu u “Istini još kraće”, jer ide nam u prilog…
Ono u čemu se neću složiti, a možda neko i hoće, a to je totalitarna nepravda, onako iskrena i bezrezervna nepravda.
Sada čudno pišem, misleći kako može biti iskrena nepravda, ali dešava se. Tako i Frojd govori o tome da postoje te nepravde… razmišljam i pokušavam da shvatim ali ne ide.
No ajde, ima je, bila ona iskrena ili ne, ima je..
Milsleći sta se dešava to, i razmišlajući da li su to prave svari koje nam se dešavaju svima nama, “čast izuzetcima”, je otprilike nevjerovatna. Shvatam da nema. Shvatam da je bilo, a da li će da bude i na koji način ostaje da se vidi… Iz ugla, eto nekog sportskog radnika, smatram da ipak postoji nešto sto se možda sada ne po Frojdu zove pravda, zove rezultat, zove posvećenost, zove iskrena namjera ali ona dobra, nismo je vidjeli od strane nekih koje su nam ili nisu davali ni kašikicu nade da nekako nastavimo. Ipak oni dolje bolje znaju, oni znaju da nas ima oko 1800 sportista, radnika, ekonoma, svi smo u službi sporta.
Dragi moji, eto džaba nam, oni bili tu gdje su, ali od njih vajde nema.
Ide nekako ta društvena korist svima nama u prilog, jer sta ima ljepše ili zadovoljnije kada se vidi jedno srećno dijete koje pobjedi, koje trči, koje trenira. Nema srećnije situacije koja nas moze toliko da nas obraduje. Vidjeti pun park rekrativaca, stadion pun fudbalera, atletičara.. itd.. ali AVAJ ili ti VAPAJ, zar neko treba da se smiluje i da nam da nešto što neko zaslužuje…
Razočaran i potišten kada vidim da nam samo jedan klub dobije neka sredstva, da nam par klubova dobije opet neka sitna sredstva, od igara do igara, dal na sreću ili nesreću, od Komisije do Potkomisije, NADAJMO SE I RADIMO…
U zdravlje i u sportsko srce dragi sportisti…
Borjan Džogaz
