Okružen fotografijama porodice, unučadima, praunučadima i dvema velikim slikama Karađorđa i Petra Karađorđevića, deda Božo Čolović proslavio je na Božić 106. rođendan. Još sam loži vatru, unosi ugalj i drva, ide u prodavnicu. Kad zatreba otvori mašinu da nešto potšije. Čita bez naočara, čuje, a i pamćenje ga ne izdaje.
Dobro me zdravlje služi, hvala bogu, jedino nemam više snage da radim na mašini kao nekad – žali se starina, dok pokazuje odelo sašiveno njegovim rukama.
I vraća priču na početak:
– Pričali su mi otac i braća da sam rođen na Božić u osvit, kada je Radovan – polaznik došao u kuću 1909, od oca Anta i majke Magde, rođene Leovac, kao osmi sin. Majka nije rađala žensku decu. Svi imamo brojno potomstvo. I otac je živeo više od sto godina, a i braća su mi doživela duboku starost.
Rođen je u gazdinskoj porodici. Otac mu je držao, kaže, i po 1.000 grla koza i ovaca. Imao po 12 slugu. Osećaj slobode, snage, traju u sećanjima i to je bio period od 1929. do 1941. Sve se promenilo početkom Drugog svetskog rata.
– Bože sačuvaj kakvo je to vreme bilo. Srbi su se između sebe ubijali, ljudi nisu znali na kojoj su strani, a svaka vojska koja bi naišla uzimala je šta joj treba. Sva imovina seljaka je propala. U domaćinstvu Čolovića od 200 grla ovaca i koza ostalo je pet, od sedam do 10 krava jedna, od četiri konja jedan, a od tri para volova nijedan.
Oženio se 1936. Darinkom:
– Bila je prelepa i premlada za udaju, 14 godina mlađa. Ali, dali su je za mene zato što sam krojač. Tada su pop, učitelj, krojač i šumar u selu bili sve i svja. Otac je kupio 1937. veliki komad zemlje pored bolnice. Tu se danas, pored moje, nalaze još četiri kuće.
Zaradio je penziju radeći kao krojač. Priča kako su na vašarima gledali odela i govorili: ovo je šio Božo, ovo nije, jer se njegov rad izdvajao po preciznosti i lepoti.
– Pre 12 godina mi je umrla žena. Teško mi je pao njen odlazak, ali zakoni prirode su neumoljivi. Deca me lepo paze i ni na šta se ne mogu požaliti – kaže deda Božo, koji ima šestoro unučadi i trinaestoro praunučadi.
Njegov recept za dug život je biti umeren u svemu. U jelu, piću, radu, radosti i žalosti, ali je, kaže, genetika ipak presudna. Svakog jutra sam sebi skuva čaj, pa onda provri čašu repnjaču rakije domaće bez imalo vode i tek onda nešto zamezi.
DECA
SA suprugom Darinkom iškolovao je četvoro dece: Sretka, Radoja, Nevenku i Milenku. Troje ih je završilo fakultete. Kćerke ekonomiju, a Radoje medicinu. Postao je hirurg, profesor na beogradskom Medicinskom fakultetu i član je Srpske akademije nauka i umetnosti i predsednik Srpskog lekarskog društva.
IMAO PRIVATNOG UČITELjA
ĐED mu je za vreme Turaka učio trgovinu u Pljevljima kod Radovića i shvatio značaj pismenosti. On je 1918. doveo Hadži Nika Damjanovića da mu uči sinove i sinovce. Godinu dana su imali privatnog učitelja u Jugovu. Naredne je otvorena škola na Gotovuši, koju je pohađao, a kada mu se otac Anto vratio iz zarobljeništva 1924. upisao ga je na krojački zanat u Pljevljima kod Jevrema Jakića.
PRECIZNOST IZ VOJSKE
SEĆA se Božo kada je u vojsci od svih deset metaka (pet probnih i pet za gađanje) svaki pogodio u centar i otuda ta preciznost i perfekcionizam.
– Tada mi je poručnik Marijan Josić oduševljen izvadio iz svog džepa 50 dinara. To je bilo toliko da sam dva meseca mogao da se hranim u kantini – priča ovaj deda, sećajući se kralja Aleksandra koji ih je tada posetio na manevrima.
izvor, Večernje novosti
