01.11.2003. Preminuo Božo „RITER“ – Desimir Kovačević

Pročitao  sam  negde,  da  u  Parizu  postoji  ulica  nekog   „Nasmejanog Žana“  za  koga  niko  ne  zna ni  šta  je,  ni  ko  je,  ni  čime  je  zaslužio  da  već  stotine  godina, i  narednih  verovatno  još  toliko ( kod  njih  se  izgleda  imena  ulica  ne  menjaju  tako često, brzo i  nepromišljeno..) njegovo  ime  prolazi  kroz vekove !   Uzalud  su  bili napori radoznalaca, istraživača, istoričara  da  bar  dođu  do  nekog  podatka  o  čoveku  čije  ime  nosi  jedna  od  ulica  svetskog  „ grad  svetlosti“…

Svakako,  da  ovaj  uvod  nije  predlog, da  u  zavičajnom gradu neka  od  ulica ponese  naziv  Muzafera  „Dekike“, Boža „Ritera“, „Paše“, Siba, Mija  penala…ali  su  uvek  spomenuti  i  njima  slični  likovi,  bili  ono  što  su  činili  i  davali  dušu  jednom  vremenu  i  gradu. Nisu  samo  bogatstvo, ljepota, vlast i  strast,  ono  po  čemu  su  ostali  upamćeni  Šećerovići, Selmanovići, Bajrovići, Bajići, Ćirkovića  Magda  i  drugi  lepi  devojački  likovi  Moćevskih , Ševarskih, Varoških  i čaršijskih  lepotica, od  kojih  neki ostaše  u  pesmi, neki  u  sećanju koje kao  i  sve  ide  zaboravu…

U mom  zavičajnom  kalendaru ovaj 01. novembar i  ove  redove posvećujem  Božu  „Riteru“  u JMBG  Desimiru Kovačeviću, kome  je  majka  uroka  radi,  bez „čipovanja“ ozvaničila ime  u  Božidar (Božiji  dar), a  društvo zbog  njegovog  otpora  svemu  i  svakome, a  životu ponajviše,  nadimak  „Riter“ ( srednjovekovni  ratnik).

U  novembru  2000.  godine, posetio  sam  Boža. i posle  tog  susreta  pokušao  da  jedno  vreme Pljevalja  i  njegovih „crnih  bisera“ bar koliko  toliko sačuvam  do nekog  boljeg  hroničara.

Božo  „Riter“  oca  nije  zapamtio, a  majka  Ikonija sa  još  dvoje  dece radila  je  danonoćno da  ih  othrani  i  sačuva u  ratna  i  poratna  vremena.  A  Božo jačao, ništa  mu  niko nije  mogao, ni  sirotinja, pa  ni  vlast… Kazne  su  počele  prvo  da  dolaze  od  direktora  škole  Miljana  Žugića, a  posle  od  sudije  za  prekršaje Milovana  Starčevića… Danas,  za  sve, za  šta  su  Boža  kažnjavali ,  ne bi  dobio  ni  ukor  razrednog  starešine,  zato  nisu  ni  vredna  spominjanja, „tapkanje“ karti  za  bioskop, mladalačka  tuča  pesnicama ( ni  hladnog ni  vatrenog oružja) …

• Ma Bruno, znaš volio  sam  da  se  junačim , to  je  bio  neki  moj  način  isticanja  ..

Nije  Božo    nikada  bežao  od  rada  i pomoći  majci  i sestrama. Kopao  je  kanale  u Komunalnom  kod  direktora  Hajrana, radio  na  probijanju  puteva  kroz crnogorske  krševe  i ljute  strane, cepao  drva, unosio  ugalj  komšiluku  za  sitan  bakšiš, i  stizao  da  bude  u  centru  pažnje  skokovima  na  Ćotini  u  Crnom  i  Muzikanskom, folkloru  „KUD Volođe“ , da  ne  propusti  ni jednu  filmsku  predstavu nezaboravnih kaubojaca : Šejn, Za šaku  dolara, Rđav  ružan  zao, meksikanskih  filmova  iz  kojih  je  „skidao“  sve  pesme i  već po  izlasku  iz  sale  pretvarao ih  u  savršen  zvižduk čaršijom  sve  do  kuće… A  do  kuće  su  Kovačevići  teško  došli. Posle punog  vojnog  roka  ( 18  meseci u  planin. pešad. jedinici  u Tolminu Slovenija 1961.) Desimir  Kovačević- Božo Riter počinje  da  radi  u Rudniku  uglja:

–   Bogomi  Bruno, zahvaljujući  Dejanu  Krezu  i  Ćiku  Aćimoviću, sa  zahvalnosti  je  govorio...Bio  sam  prvo  pomoćnik  dobrom  majstoru šoferu  Mirku  Šćepanoviću… I  posle  je  sve  išlo  po  Božovom … položio  je  vozački,  vozio  Manove  i  Krupove jake  mašine, dampere….

• I tu  sam  Bruno znao  da  pravim  vragolije, znaš i  pričalo  se  otome. Stavim  ciglu  na  gas, ubacim  u  prvu, zapalim  cigarui  vozilo  ide  a  ja  pored  njega.

Volio  sam  i  pokušavao  da  ličim  Džejmsu  Dinu, frizurom, cigaretom, košuljom raskopčanom  do  pola  grudi…Kasnije  brkovi  brada …Muzika  i  pesma, postaju  sastavni  deo  njegovog  života, punog  snage  i  zdravlja…Dobija  nagrade  na takmičenjima  pevača  amatera . Seća  se  nagrade  sa  MOSI  u Foči, koju  mu nikada  nisu  dodelili…Godinu  1969, Božo  je  učinio  radosnom  za  sve  Kovačeviće, ženidbom. Supruga  Stanka  iz  Prijepolja, obradovala  je  najviše  Božovu  majku Ikoniju, posebno  kada  su  počele  da  pristižu  deca Sanja, Vanja  i  Tanja…

A  onda, tamo  gde  je  bio najveći i najači, Božo  se  sukobio  sa  bolešću. I  tada  je  razmišljao  Jesenjinovski “ Ma  ništa  o  kamen  se  spotakoh, a  već  sutra,  sve  će  to  da  prođe…“ 

A  teško  je prolazilo.  Kada  je  na  jednoj  filmskoj  predstavi spiker obavestio  gledaoce  da  je  potrebno  dati  krv  Desimiru  Kovačeviću, u  sali, onoj  Božovoj, nasto  je  tajac. Onda  se  spiker  setio  i  ponovio  saopštenje, samo  ovoga  puta  je  umesto  Desimir  Kovačević, rekao  Božo  Riter, i  redovi  su  počeli  da  se  prazne, a  u  bolničkom  krugu su  se  našli  i  oni  koji  do  tada  nisu  bili davaoci.

Sa  trećeg  sprata  zgrade GM- 7 gledao  je  Božo  na  Pljevlja,  na Čaršiju, Dom  kulture, sećao  se  igranki, plesa  sa  Kanom , Taibom…..

• Bruno, valcer je  najbolji  ples ! Mnogo  sam  imao  dobrih  drugova: Miro Janković, Puco „trkač“, Ljubo  „Caja“… 

Teško  je  zamisliti i proći  čaršijom, a da nemas  osećaj ,  da  te  negde naslonjen  na  neko  drvo, sa  osmehom, cigaretom  na  kraju  usta, beloj  košulji i  frizurom Džejms Din, ne  gleda  Božo  „Riter“.

Sa   gitarom  na  pljevaljskoj  pijaci. Božo „Riter“  nije  birao  mesto  za  pesmu. Ako  peva, zlo  ne  misli !

Sa majkom  Ikonijom, suprugom Stankom  i  decom  Sanjom , Vanjom i  Tanjom, isped  prvog  pravog  ognjišta  u  Omladinskoj  ulici.

Stigao  sam , da  pre  nego  što  nas  je  napustio, napišem i  pročitam mu  tekst,  koji  je  propratio  suzama …Uvrstio  sam  ga  i u  knjigu  sa  S.  Starčevićem „Pljevlja  i  Pljevljaci – 2“.

autor, Vojkan T Bojović