24.07.1944 . Američko- engleska avijacija bombardovala Pljevlja

Bombardovanje Pljevalja 1944

Na današnji dan navršava se 70 godina od kada je „saveznička“ avijacija bombardovala Pljevlja. Pokušaji da se ovaj događaj američke avijacije pokrije i prikrije zaboravom trajao je oko pola veka, iako su razaranja srpskih i crnogorskih gradova, prema pisanju i kazivanju tadašnjih savremenika i dokumentacijom koja je dospela do javnosti devedesetih godina prošlog veka, bila zastrašujuća, a neki su tvrdili „ da je savezničko bombardovanje donelo veća razaranja nego napadi Hitlerove avijacije (M.Pavlović, Blic.30.maj 1997). Saveznička bombardovanja počela su krajem 1943 i trajala sve do septembra 1944. godine. Tako je Niš razaran 15 puta, a Beograd 11. puta sa oko 1.500 bombi, poginulo oko 1.100 ljudi., ubijane majke sa bebama u porodilištima….Na bombama pisalo „Srećan uskrs“ ! Saveznici razarali Kraljevo, Leskovac, Kragujevac, Smederevo, Ćupriju, Kruševac, Prijepolje…Pola Podgorice razoreno je do temelja a ubijen svaki šesti žitelj ovog grada. Na Nikšić su bacane bombe teške 2000 kg. Kosta Ćakić je objavio dve knjige o savezničkom bombardovanju Crne Gore, sa posebnim naglaskom na stradanje Podgorice „Pakao nad Goricom“. Saveznici su još bombardovalo Budvu, Ulcinj, Andrijevcu, Bijelo Polje. Na jednom simpozijumu u CANU istoričar dr Branimir Kovačević je iznio podatak „ da je od savezničkog bombardovanja u Crnoj Gori poginulo preko 2.500 ljudi.

Savezničko bombardovanje Pljevalja 24. jula 1944. godine, upamćeno je kao „crni ponedeljak“. Tog pazarnog dana oko 11.oo sedam aviona tipa B – 24 doletelo je iz pravca Ljubišnje, dva puta preleteli grad, a onda od pravca manastira Sv. Trojice počelo sa bombardovanjem. Prve (valjda probne bombe) pale su u potok Skakavac ( i danas stoji oštećenje na desnoj strani manastir. tunel), a druga u Breznicu kraj manastirske vodenice i oštetila mali kameni most sagrađen 1937. godine, koji je posle popravke 1947 i danas u funkciji. Glavni udar izvršen je na Varoši i potezu od gornjeg dela čaršije tj. od nekadašnjeg „Srpskog kralja“ kasnije „Zelengore“ do hotela „Tare“ pa sve do Stražice zasipano je tampon bombama. Evo šta je o tome govorio za TV Pljevlja 03.11.2007. godine dipl ing Pavle Bato M. Popović (1915 – 2012) čija porodica je pretrpela najviše gubitaka:

– Bio je pazarni dan u Pljevljima. Naša kuća je bila na Varoši, kod današnje pošte. Imala je visoko prizemlje i sprat i građena je od čvrstog materijala. Majka Milica i sestra Nada spremale su se da idu u čaršiju i samo što su kročile iz kuće zagrmelo je kao da se nebo srušilo. Tu na našem kućnom pragu ostao sam tog 24. jula 1944. godine bez majke Milice, učiteljice ( ćerka Gvozda Bajića trgovca, prim V.B) imala je 56. godina , sestre Nadežde Nade u cvetu mladosi 22 godine, tetke Rade G. Bajić (1908), babe Daške (1876). Kome je sve to trebalo i zašto? Sreća, otac Milorad bio je u Prijepolju, a ja sam se igrao u polju…To je bio takav pakao da ga ni u tri ovako duga života nebih nikada zaboravio. Nestala je naša kuća, gotovo sva moja porodica, otac je ubrzo umro. Ostao sam sam. Drago mi je da je ovo neko od mojih Pljevljaka zapisao , da se seća moje kuće i mojih nastradalih. Moja majka je od poznate porodice Bajića učiteljica, otac Milorad jedan od prvih školovanih agronoma u Pljevljima , muzički obrazovan, pa je sa protom Savom T. Vukojičićem posle Prvog rata obnovio Srpsko pevačko društvo „Bratstvo“ i bio njegov predsednik…

Detaljnije o ovom događaju pisao sam u PV novinama 01. avgusta 2008. Politici, i dr. Uz ovaj tekst, dužno i tužno podsećanje na žrtve tog 24. jula 1944. koje su do sada zabeležene. One koje to nismo uspeli, neka mi oproste. I neka i oni ove redove prime umesto sveće i cveća za pokoj duša nevino nastradalih:

1. Adžić P. Aneta (1875)
2. Adžić S. Novica (1926) učenik
3. Bajić G. Rada ( 1902) domaćica
4. Bajić G. Daška (1864) domaćica
5. Vuković D. Dobrosav (1929) učenik
6. Drobnjak R. Bogoljub (1931) učenik
7. Živković V. Samuilo (1927) učenik
8. Janković Đ. Anđa (1908) domaćica
9. Jovašević P. Jovanka (1873) domaćica
10. Knežević P. Pava (1882) dom.
11. Lacman Drago (1889)
12. Popović G. Milica (1888) učiteljica
13. Popović M. Nadežda (1921) učenica
14. Simović V. Dunja (1901) donmaćica
15. Tešović M. Staka (1882) domać.
16. Đurović J. Leposava (1927) domaćica
17. Šljivančanin B. Milorad ( 1924) poginuo u četničk. Zatvoru
18. Grbović Marica (?)
19. Milić Nikola (1922) Gotovuša, zemljorad.
20. Raičević Radmila (1924) učenica

Nastaviti i dalje istraživanje i saznanja, pogotovo onih koji se tog pijačnog dana nisu vratili iz Pljevalja svojim selima.

PRILOZI:

1. Ovako je izgledala pljevaljska Varoš posle bombadovanja na fotografiji Steva Vlajnića ( čovek u rupi Dobrilo R. Dragašević) Levo porušena kuća Stevana Bajića, u sredini, srećom ostala kuća Bajića, sada Umetnička galerija…

2. Dobrilo Došo R. Dragašević na razrušenom krovu Pivare ( Foto Vlajnić)

3. Gotovo sve kuće sa obe strane današnjeg parka između ulica Kralja Petra i Miloša Tošića su nestale u bombardovanju: Laza Živkovića, Voja i Katarine Đenisijević, Dike Antonijevića ( na fotografiji) i dr.

4. „Savezničko“ bombardovanje Pljevalja, porušilo je i manastirske zgrade na Varoši ( naspram današnje upravne zgrade Rudnika) i kako zapisa pesnik Mićun Šiljak: kuće Bajića: Strahinje, Nina, Uroša, a Stevanovi velelepni dvori u stilu „Bidermajera“, koje je nasledio Adža Josif ( na slici levo, prim V.B) kao najstariji među braćom, sasvim su razoreni. Kreposni Adžo gospostven i razborit , i to je nadživeo kao i svoju mnogo mlađu a treću po redu suprugu Stanu prvotnu vjerenicu Tanasija Pejatovića. (M. Šiljak, Saga o Bajićima).

5. Pavle Bato M. Popović (1915 – 2012) kraj grobova svojih nastradalih u bombardovanju na groblju na Varoši.

6. Američki bombarderi B- 24 prilkom bombardovanja 1944. godine.

7. Ovako to rade „saveznici“, posle jedne akcije 1944. a nigde ni jednog Nemca !

8. Veliki pisac i humanista, nobelovac Ivo Andrić zabeležio je te dane 1944. godine ovako.

9. Trebalo je da prođe 70 godina da se na svetlost dana pojave sva dokumenta i fotografije iz tih strašnih vremena 1944. Zašto se to radilo, čiji je to plan i htenje: Tito, Koča, Peko, Draža… ko sve nije tu spominjan. Možda jednog dana neki „KIKILIKS“ nam sve to razjasni. Ali
čemu tad sve to…?!

Beograd,23. jul 2014-07-23 Vojkan T. Bojović