26.06. 1933. god. počeli radovi na obnovi manastiraA Sv. Trojica

26.06. 1933. god. POČELI RADOVI NA OBNOVI MANASTIRA SV. Trojica

Posle velike bujice koje je izazvala voda iz Biserke u jesen 1932. godine, Uprava manastira je odmah pristupila izradi projekta zaštite i izvođenju radova, iako je to bio period velike svetske ekonomske krize 1928 – 1934.  Radove je izvelo preduzeće neimara Maksima T. Bojovića sa sinovima Todorom i Ozrenom i njihovim radnicima.

Radovi su počeli prvi dan po Trojičindanu ( Sv Duha) 26. juna 1933. godine. Ugovorena cena radova bila je „akordno“ – materijal, radnici i ostalo za fiksnu cenu od 140.000. dinara, kao i dinamiku i završetak radova ( decembar 1933). U zavisnosti od radova i vremenskih uslova, u proseku je dnevno bilo angažovano 15 – 20 radnika. Dnevnica je bila u   od 25,oo dinara za one najkfalifikovanije a za ostale 10 – 15,oo dinara dnevno. Isplate su vršili   Prokopije Šiljak i Ljubo Cerović.

O radovima na izgradnji bazena i tunela, vođen je Građevinski dnevnik. Na kraju svakog radnog dana potpisivali su ga : za manastir strešina arhimandrit Serafim Džarić, za preduzeće Todor M. Bojović i za nadzorni organ ing. Daniel Skvorikov, Rus koji je posle 1917. emigrirao u Srbiju i došao u Pljevlja sa suprugom Oliverom (babica) i ćerkom Ksenijom.

Pregledom Dnevnika, vidi se da nije bilo povreda na radu i da su radovi, uprkos jednoj velikoj vremenskoj nepogodi koja je zahvatila Pljevlja 31.8. 1933. i ozbiljno narušila već uveliko završene zemljane radove na kanalu (tunelu) urađeni o roku, i bez ijedne primedbe Komisije eparhije dabro – bosanske iz Sarajeva. A da su radovi izvedeni kvalitetno, svedoči o tome   Izveštaj nadzornog inženjera D. Skvornikova, a najviše proteklih 81. godina, za koje vreme na ovim radovima nije izvedena nijedna jedina opravka!

Zbog nevremena, voda iz Biserke porušila je 30.8. 1933, veliki deo kanalske konstrukcije, i oburvala već iskopanu zemlju. Veliku pomoć tada je Bojovićima pružio Lazar Lazo Mošo Živković preduzmač i na korišćenje dao svoje vagonete za izbacivanje zemlje.

Izgrađen je bazen za prihvat vode iz Biserke i tuneli ispod gornje i donje porte u dužini od 150 metara. Napravljen je i umesto porušenih zidova gornje porte, potporni kameni zid sa metalnom ogradom koju je uradio poznati majstor limar Lazar Lazo S. Popčetović, kao i drugi radovi na pomoćnim objektima manastira, mađupnici i sl.

Manastir Sv. Trojica pljevaljska, stara Vrhobreznica, monaško središte Stare Raške i šire, najviše se pominje od 16. veka, obnovljena zaslugom igumana Visariona, ali dokumenta svedoče postojanje hrama mnogo pre ovog datuma. O tome svedoči jedan sultanov ferman iz 1473. godine na arapsko – persijskom jeziku koji se odnosi na manastirska imanja i kojim se zabranjuje „ puštati živi mal u manastirske pašnjake i seći manastirski gajevi“. Kako je ovaj ferman izdat 84 godine posle Kosovske bitke , to se može zaključiti da je manastir postajao i pre dolaska turaka. Tako se u narodnoj pesmi „ Kud se đede car Nemanje blago“ navodi da je podigao mnogo hramova i crkava među kojima i „Trojicu na domak Taslidže/ Ukraj vode , ukraj Ćiotine. „ takođe se i u narodnoj pesmi „Zidanje Ravanice“ , pominje da su Nemanjići sagradili „I Trojicu u Hercegovini“. Najzad, u pesmi o Banu Milutinu i Duku Hercegovcu , pominje „ Trojica – prebjela crkvica“.

Ova   razglednica manastira Sv. Trojica je sačuvala porodica Mihajla Rabrenovića iz Pljevalja( potomci žive u Beogradu) službenika Uprave grada Beograda 1929. godine, koju mu je iz Pljevalja poslala 18.4.1929. godine sestra Milojka ( udata za Miletu Vukojičića – crkvenjaka Sv. Petke). Na njoj se vidi deo manastirskog konaka koji se nalazio u istočnom delu, na mestu današnjeg bazena za prihvat vode, i nije nestao kako neki navode u požaru, već ga je bujica porušila 1932. godine ! Inače razglednica je izdanje knjižare Milutina Labudovića iz Berana !

Manastir Sv. Trojica na snimku V.B iz 2013. godine, posle velike obnove konaka 2003/04 i manastirskog krova. U Prvom planu se vidi izlazno okno tunela koji odvodi vodu iz Biseke u potok Skakavac. Američkim bombardovanjem Pljevalja 24. jula 1944. prve bombe ( valjda probne-V.b) pale su oko manastira po Skakavcu. Jedna je oštetla ulazni zaštitni zid kanala. Todor i Ozren su hteli da ga poprave ali je otac Nektarije (?) rekao da to urade oni koji su ga porušili. I prođe 70. godina …

Neimar Maksim T. Bojović (1852 – 1945) sa porodicom na fotografiji iz 1925. godine: sede s leva: Maksim, supruga Hristina ( rođ Novaković) brat Rade. Stoje : ćerka Jelisaveta Saja, sinovi Todor i Ozren i ćerka Danica Dana. Nedostaju ćerke Magdalena i Vera.

Maksim, Todor i Ozren, uglavnom su , kada je za to postajala mogućnost, fotografisali sve svoje radove, kao i ovaj u manastiru Sv. Trojica 1933. godine.

Bazen za prihvat vode iz Biserke, u 21. veku može da posluži i kao ribnjak. Na fotografiji sa Todorovim sinom i Maksimovim unukom Vojislavom (levo) Veljo Č. Radović čukununuk Jefta Radovića, uglednog trgovca i velikog dobrotvora manastira, sahranjenog kraj istočnog zida hrama.

Korice Građevinskog dnevnika o izvođenju radova“kanala, brane i drugih radova sa ovim vezanim kod M-ra Sv.Trojica, preduzimača Maksima i Todora Bojovića“

Prvi radni dan zapisan u Građ. dnevniku 26.6. 1933. i overen potpisima Igumana S. Džarića, Todora M. Bojovića i ing D. Skvorikova.

Zapis na izlazu tunela iz Gornje porte, govori o gradnji pre 81. godinu.

Pesnik Mićun A. Šiljak (1931 – 2007) opeva Maksima i njegov rad.

PS. U pisanju ovog teksta, korišćeni su manastirski letopisi i zapisi, Prilozi za istoriju građevinarstva u srednjem Polimlju i Potarju Vukomana Šalipurovića, Inst.za istor.umet. Beograd 1979. i Manastir Sv.Trojica kod Pljevalja Sreten Petković, Beograd 1974. kao i porodična dokumentacija Todora M. Bojovića.

autor, Vojkan T Bojović