Ne znam kojom „mesečevom rekom“ putuju sada Cigani iz srećnih dana moga djetinjstva i koliko je Bogu blizu Ciganka Zada sa rascvjetalom bradavicom na čelu, tom ranom među obrvama, koja me je mnogo plašila, ali od koje sam naučio prve lekcije o psihologiji potrošača, „prije svih velikih škola i prije gimnazija.“
Cigani su dolazili sa ranim proljećem. Obično bi stizali otuda od Vukova Brda, onim uskim putićem kroz Borje, odakle bi se prvo pojavljivale njihove čupave glave, zatim tovari bakrača na leđima, da bi za koji minut uslijedilo deklamovanje o silnim uslugama koje su bili spremni da ponude, počev od opravljanja kišobrana, kalaisanja kazana, do oštrenja noževa i krpljenja šerpi. No, svi ti njihovi zanati, ma koliko bili zanimljivi, nikada nisu mogli privući toliko interesovanja, koliko Bogom dati zanat Ciganke Zade.
Zada je gledala u karte i proricala sudbinu. Uglavnom je više pričala o onom što će biti, manje o onom što je bilo, jer bože moj, o tome i sami znamo, tu se ne može mnogo promijeniti. U stvari, ona nije proricala ništa, ona je samo čitala šta karte kažu, (pa bilo ti milo, bilo ti mrsko) to je njoj mali dar od Boga, ona za to ne traži nikakvu nadoknadu, ali ako neko već nešto ponudi, i „ako mu od srca ide“, onda ne bi odbila.
Najčešće je Zada gledala u karte pokojnoj V. Znajući koliko je visoko cijenjen taj naš tradicionalni altruizam, ona bi prvo u kartama pročitala, da je V. za svakoga bolja nego za sebe, da se u životu puno žrtvovala, te da je „samo vodenički točak nije mlio.“ V. bi pogledala prisutne, („eto neka su i to čuli“), ona zna da su mnogi sumnjali, no Bog, pa makar i kroz karte, sve vidi i sve zna. I kao da joj čita misli, Zada već u sledećoj karti naslućuje neku ženu, iz bliže okoline kaže, koja joj radi o glavi, od koje treba da se čuva, njoj je, zaboga, neprijatno da to javno izgovori, ali karte ne lažu. I V. je sve već jasno, njena usjedela komšinica samo što nije nacrtana, zato joj, uostalom, nije trebalo gatanje, ali neka, valjda će i drugi to shvatiti, pa kako bude.
U kartama se već uveliko „vidi“ i koferta plave boje, koja eto samo što nije stigla, ona će biti razlog velike sjekiracije. Na kraju, bogu hvala, sve će se završiti dobro, no za svaki slučaj treba presjeći karte da se taj srećni ishod i potvrdi. V., očekuje da će i stvarno stići plava sudska koferta, jer šumar je uhvatio Miletu da krade drva, ali krali su i drugi i češće i više, advokat što ima kancelariju u zgradi do suda, kraj staklene kafane, rekao da će sve završiti za vrijednost osušene ovčije lubine, i izgleda da će baš tako biti.
Na kraju, najavljuje se dolazak veselog glasa, sve je u znaku broja sedam, možda dana, možda nedjelja, mjeseci sigurno nisu, desiće se nešto puno, puno lijepo. V. već, veselo gleda u snahin stomak, i sad sigurno zna, biće muško, daće Bog….I onda poziva Zadu iza kuće, stavlja joj u džak runo vune, sinoć skinuto sa grebeni, ubacuje i dva tavana masnog sira, iz njedara vadi papirnu novčanicu sa likom rudara, sve daje od srca, iskreno, „sve mi živo, nije mi žao, uh pa za takve glase…….“
Mada me je, pored ostalog, život naučio, da čitava istorija nije ništa drugo, do stalno ponavljanje opsjenarstva, i da je u svemu tome samo smrt neopoziva činjenica, i danas mislim da su sve te velike opsjene samo nedovoljno maštovita nadgradnja svega onog što je tako uspješno radila Ciganka Zada u davnim, srećnim danima moga djetinjstva.
autor, Milenko Šarac
