Jednom davno 29. novembra u Pljevljima…

Neki  su  ga  slavili  kao  krsnu  slavu,  drugi  su kako  to  biva  išli  na  slave, trećima je bilo svejedno…Uglavnom, praznovalo  se. Nije  se tih 29. novembara  išlo u škole, na posao, pa šta  ćeš više ! Imao  si za te  dane  razne pozorišne, estradne i  sportske priredbe, što  nije  bilo  svakodnevno, ni  mesečno, za  malu  varoš, u  koju  je  televizija  došla  tek sredinom  šezdesetih  godina  prošlog  veka….Nema  sumnje, bio je  to dan drugačiji  od  ostalih. Bili  smo, ili  mi  se  činilo, i  jedna  raja od Triglava  do Vardara!

Mlađi ga  se  ne  sećaju, veliki  broj  starijih pritisnut  svim  događajima, na putu  ka  „svetloj  budućnosti“ tj.  „Jevropi“ ( pa  već smo  jednom  bili  na  tim  putevima, tunelima  usred mraka…) zaboravio je. Ipak  ostalo je  sećanje na  taj  dan  kada je „šest  buktinja  plamtalo  pod  suncem  slobode“…kada  je  malo  ko  veravao  da  će  biti  što  bi !  Ulice očišćene, parkovi  uređeni, izlozi u prodavnicama ukrašeni sa obaveznom  slikom „najvećeg sina naroda i narodnosti“ , zastavama, transparentima, koji  su  uglavnom  počinjali  sa „ ŽIVEO…, priredbom na Trgu 13.Jula i  obveznim filmovima  kinooperatera  Raja Bajčetića Grkića, preživelog logoraša  iz Mathauzena:  Vlak u  snijegu, Kroz granje  nebo, Vjetar  je  stao  pred  zoru, Ne  okreći  se  sine, Saša…Sportski  program, prijateljska  utakmica Breznik – Zlatar Nova Varoš, ili RUDAR – FAP Priboj, takmičenje  škola Gimnazija, Ekonomska , ŠUP , igranka  u plesnoj  sali Doma  kulture, orkestar KUD Volođa sa „Carom“ PV muzike, Bahrijom, Himzom, Mikanom i njegovom Malagenijom…, pa  VIS Meteori Čule, Dejo, Role, Njako, Zrca, Enes…Koncert narodne  muzike,  nedostižni Safet  Isović, Nada  Mamula, Zora  Dubljević, Zaim  Imamović, braća Bajić…    Studenti su  rezervisali   karte u Beogradu  za „Prevozov“  krem- crveni  autobus deset  dana  ranije, kao  i u  Sarajevu za Centrotransov plavi  , preko Pala, Goražda, Čajniča…da bi stigli za 29! Čekali  nas željni  i  brižni  roditelji, drugovi, devojke, prepuni  korzo na  koji  se  dolazilo  subotom  uveče  „čak“ iz Prijepolja, Priboja, Čajniča …Nije  se išlo o praznicima po  srednjoj evropi, Španiji, Italiji…Ta  tri, a  nekada se  podesi  i  četiri  dana, koristili  su ljudi  za kućne  poslove, drugi  za  odmor, druženje. Posebno  je  to bio   događaj  za mlađe   provincijalce, studente u tananim  vjetrovkama  zvanim „Vjetnamke“, koje  su  nas  spašavale, jer u  povratku  nas je obavezno  pratio  sneg, mećava preko  Jabuke i  Metaljke…Opominjao  bi  nas bogami  i legendarni  konobar  Drečo, u  kolibama  hotela Pljevlja, da  smo  se mnogo „ugolopendili“ ( više  je  mislio  na  naše  drugarice iz  vremena  „mini  mode“) I tako, prođe  i  to  doba, i  to bez  kafića, fejsbučenja, limuzina, politike, demokratije, ljudskih prava, nevladinih  organizacija…Setih se  jednog  grafita iz beogradske  kafane „Korčagin“, ŽIVOT  JE  ONO  ŠTO  PROĐE, DOK MI  RADIMO  NEŠTO  DRUGO! E  to  „drugo“, kasno  ga  se  setimo, i tražimo, Gde je  sada  društvo  naše, Esperanca, Urnebes, IV-3, IV-4, ekskurzija i Brankovo  Stražilovo, Zvezdina Marakana i Partizanov  JNA, Kalemegdan, Petrovaradin, Šumarice i večno V-3, razglednica u boji za Milicu iz Moćevca…I gotovo.  Nek  mi  sude  uspomene i  ovog 29, novembra, običnog, pijačnog dana u zavičaju.

 Beograd, 28.11.2013. Vojkan T. Bojović