Umesto cveta i sveće – za pokoj duša decembarskim žrtvama 1941.
Već poznato i dokazano, što nije zapisano – kao da nije ni bilo. A otišlo se i dalјe, ne samo kao da nije ni bilo, nego da je bilo drugačije, i to onako kako je neki „majstor“ to uglavnom za dnevne, a i svoje potrebe sastavio. U pisanju hronike nekih događaja, uglavnom sportskih, kulturnih, ličnih, trudio sam obavezno da za to imam savremenike tih zbivanja i normalno dokumente. Tako sam i za ovo pisanje o Jovanki Joki i Ljubinki Bubi , ćerkama prota Sava T. Vukojičić ( 1884 – 1938) i Katarine D. Stevović, imao saglasnost, poštovane i drage Plјevlјanke Radmile Mile M. Mirković Kokić na a čemu joj izražavam veliku zahvalnost. Pa samo prenosim njen tekst koji mi je o prvodecembarskom stradanju ćerki prota Sava i onog posle, zapisala i poslala. Prenosim ga u celini.
********
Kada su ih iskopali, moglo je to biti jutro 2. ili 3. decembra 1941. Ne čuje se pucnjava – tišina. Komšija javlјa da se može ići po vodu ( talijanski fašisti zabranili izlazak iz kuće. Prim vb) na česmu na Trebovini. Onaj ko ide mora da poveže „belo“ oko ruke, verovatno što bela boja znači predaju. Mama i ja odlazimo po vodu. Snega skoro da nema , ali mraz je stegao. Dok punimo kante pogledamo ka ulici koja vodi ka Raskrsnici. Na samom početku ulice , sa leve strane, a od kuće Disa Rosića ulica ima blagi pad prema Trebovini i upravo tu od kuće Rosića tekla je krv koja se zaledila i crveni se skoro do česme. Bilo nas je više koji smo došli po vodu pa se ne sećam ko je izgovorio. “ Poginule su Kajine ćerke. Ubili su ih talijani pucajući iz školske zgrade.“ Kasnije čujem, da onda kada su zapalјene kuće od strane italijana u Grujičića sokaku ( sada ul. 1. Decembra prim vb), misleći da će biti zapalјena i njihova, one su se dale u bekstvo prema Trebovini, i to ne samo oni Vukojičići, već i komšije. Kada su ih italijani videli iz školske zgrade, tada pretvorene u pravo vojno uporište, pucali su u masu; niko nije poginuo ni ranjen sem njih dve, dve rođene sestre Joka ( Jovanka) i Buba (Ljubinka) . Bile su privremeno zakopane u bašti Džuverovića koja se nalazila preko puta kuće Vukojičića.
Na dan njihovog otkopavanja, radi sahrane na groblјu, okupilo se puno rođaka i komšija bilo je i Italijana. Bila sam i ja tu, imala sam 13 i po godina. isto kao i Buba koja mi je bila najbolјa drugarica. Kada su skinuli zadnji sloj zemlјe i smakli ćebe kojim su bile pokrivene, ukazao se potresan prizor – dve sestre leže jedna pored druge, žutog voštanog lica i nigde se ne vidi krv. Nesrećna majka vrišti, kuka, braća rodbina , svi prisutni plaču i jecaju. Stavlјaju ih u zajednički sanduk. Tu je pored još nekoliko Italijana, i jedan italijanski oficir , alpinac u šeširu sa peruškom. Vojnu pelerinu je tako ogrnuo da je i lice pokrio. Plače ! Prizor je jeziv. Ovaj oficir prilazi sanduku, seče pramen Jokine prelepe crne kovrdžave kose i stavlјa u maramicu. Zatim se udalјava.
U sprovodu do groblјa (srpsko groblјe na Varoši- prim Vb) puno sveta, ima i Italijana. Čujem da su Italijani i organizovali ovu sahranu. Napred se nosi krst na kome na metalnoj tabli piše: GIOVANNA E BUBA. Hladan decembarski dan. Krivudava povorka lјudi prati Joku i Bubu prema groblјu na Varoši. Prolaze Karađorđevom ulicom (Grijičića sokakom) pored zgarišta kuća, Jankovića, Popovića, Đolevića, Grujičića…Pored izgorele crkvene zgrade i polurazrušene crkve , preko Raskrsnice , gde su skoro sve zgrade izgorele, pa Bajića sokakom prema Varoši i tu u iskopanu raku spuštaju jedan sanduk sa njih dve – rođene setre. ĐOVANA I BUBA.
MILA KOKIĆ, Kragujevac
Okružni protojerej Savo T. Vukojičić (1884 – 1938) izuzetno poštovana ličnost između dva rata. Austrogaski okupator ga sa velikim brojem Plјevlјaka odvodi u logor Nežider 1915. Po povratku , na prvoj sednici opštinskog odbora biran je za predsednika. Zadržao se samo nepunu godinu, zahvalio na poverenju, a posvetio u celosti svom svešteničkom pozivu. Nosilac je niza odlikovanja: Zlatnom medalјom kralјa Nikole za revnost 1914. koje mu je na Cetinju uručio serdar Janko Vukotić. Ordenom 5. Stepena odlikuje ga knjaz Danilo. Srebrnom medalјom za revnost u službi odlikuje ga 1926. god. Kralј Aleksandar. Dobitnik je ordena Sv. Save 4. stepena 1924 i dr. Utemelјivač prvog hrama podignutog u gradu Plјevlјima , crkve Sv. Petke 1927….Predsednik SPD Bratstvo i dr…
Kuća porodice prote Sava T. Vukojičića u „Grujičića“ sokaku, ul.1. Decembra. Poslednje ovozemalјsko boravište u kome su sanjale svoj devojački san Jovanka Joka i Ljubinka Buba, rođene sestre… Umrle u istom času, na istom mestu…Sećaš li se Trebovino ! Kuća je sada vlasništvo porodice Sava Jestrovića.
Siniša Mikica S. Vukojičić ( 1944 -2015. prvi s desna) unuk Savov, predsednik crkvenog odbora Sv Petke, sa o. Borivojem Pantićem i arh. namesnikom plјevalјskim protom Stokanom Ćirkovićem i g. Lalićem. (Crkva Sv. Petke Plјevlјa 2004.)
Kako se to kaže kod nas: SUNCE JE GRIJALO, Katarina S. Vukojičić. Mikicina ćerka, Sinišina unuka, Savova i Katarinina praunuka…Potamak slavne porodice i devojački biser moje zavičajne ulice.
Radmila Mila M. Mirković Kokić, rođena Plјelјanka. Porodica se zbog službe oca 1938.god pr. veka odselila u Kragujevac, ali izbijanjem rata vraća u Plјevlјa. Mirkovići su u Kragujevcu za prvu komšinicu imala moju tetku , očevu sestru Danicu Danu Bojović Milojević. Prijatelјstvo naših roditelјa, nastavio sam i u Beogradu sa Milinim bratom d.ing Nikolom – Nikicom Mirković. Mila živi u Kragujevcu okružena pažnjom porodice ćerki Mirjane i Nataše i njihove dece. Dugujem joj veliku zahvalnost za pomoć u pisanju hronike našeg zavičaja.
U organizaciji SKC „Patrijarh Varnava“ i Srpskog pevačkog društva „Bratstvo“ u crkvi Svete Petke je služen parastos poginulim civilima u okupatorskoj odmazdi decembra 1941. godine. Parastos je služen za 135 ubijenih od strane italijanskog okupatora nakon Plјevalјske bitke 1. decembra 1941. godine.
Parastos poginulim žitelјima Plјevalјa i okoline poslednjih godina se služi svake druge subote u decembru mjesecu, jer je prvi talas okupatorske odmazde trajao od 1. do 10. decembra 1941. godine. Drugi dio okupatorske odmazde se desio u aprilu i maju 1942. godine.
Zahvalјujem na pomoći u pisanju teksta: g- đi Miloj Kokić i porodici Vukojičić.
autor, Vojkan T Bojović
