Kultura sećanja

Uvek sam  mislio  da  postoje  mnogo  bolji  načini da  se  sećamo  nekoga  i  nečega, od  velikih  spomenika  i  sl. građevina…Podsetile su   me   na  to  ovih  dana  i dve  kalemegdanske  klupe, na  mojim  tj.  „veveričiimn  stazama“.

Da,  za  sve  to  zaslužna  je  i  ova  klupa, sa  koje  se  pruža  divan  pogled  na  Savu  i Dunav. Ušće. Malo  je  onih šetača  koji  poznaju ove zahvalnike, a  nije  ni  važno  ko  su.  Važno  je , kako  su na  lep  način jednom  klupom , sa  malom  pločicom  i  malo  reči , pokazali onima  koji  dolaze, značaj  kulture  sećanja!

A  može  i  ovako. . Spomen  i  na  njegove  svakodnevne  šetnje voljenim Kalemegdanom“.   Da, parkovi  su  zaista  „srce  svakoga grada“.  Vole  se.  Ako  Beograd i  tadašnji  beograđani  nisu  znali  ili  mogli ,  da  sčuvaju  više  od  jedne osmine  Skadarlije, svog  Dorćola, Čubure, svog „Orača“ , „Tri  lista  duvana“, „Male astronomije“…  Sada  se  bore  za  svako  drvo, parkić, klupu…Koliko  je  bio  , ako  ne  lepši  ono  humaniji  zavičajni  trg „13. Jul“ ispred  Doma  kulture,  u Pljevljima sa  drvećem, stazama, klupama, malom  fontanom, od  sivila  betona  i  metala,  ma  koliko  šljaštalo…Soc arhitektura  nije ni  sanjala  da  bi  tu  magao  biti  parking ili  slična  namena…već  mesto  za  okupljanje onih  sa  obe  strane  čaršije, razgovor, druženje, upoznavanje … Sačekivali  smo  se  na  tim  klupama pred  bioskop, ili  posle  njega, u  biblioteku  i  iz  nje,   za  korzo i  posle  njega…

Sećanje  na  tu  kalemegdansku  klupu, bude  i  mnoga  druga.

Malo  je  ko  od  nas  u  tim  studentskim  danima , sedamdesetih  godina  20. veka imao  sobu  sem  one  studentske, obično  sa  još  dva  „ilegalca“… Klupa  je  i  nama bila početak, središnjica i  sve  posle. Meni  je  uvek  i  u  svemu  bio  najdraži  početak. Koliko  je  samo  na  tim klupama  izgovoreno  onih  čarobnih reči, koje  se  teško  zaboravljaju i  i teško   troše, ma  koliko  ih puta koristili…Da  tu  se  cvetalo, radovalo, tugovalo, strpelo, nadalo…Kada  bi  te  klupe mogle  sve  pamtiti i govoriti. Da  li  bi  se  setile, i  mojih  sanjarenja   sa „Devjkom iz  moga  kraja“ i  one  crvene  ruže koja  joj  se  svidela, i  ja joj je  ubrah , onako  kradomice…

Nije  ovo ta  kalemegdanska  ruža, već petrovaradinska, ali  svejedno. Uvek  me  podsećala na  taj  trenutak , na  njenu  crvenu  matursku  haljinu…Nisam  se tada setio „Malog  princa“ i An.de Sent Egziperia, i  ko  da  ga  seti u  takvom  času,  pa  evo  sada, može  koristiti  nekome:

• Ko si  ti? Upita Mali Princ     
• Ja sam  Ruža.
• I šta radiš ovde ?
• Ništa, sedim ovde, lepa  sam i  svi  me  dive.
• To je  lepo, reče  Mali  Princ i uvek će  te  voleti?
• Ne! Odgovori mu  ruža. Jednoga  dana  ću  uvenuti  i onda  će  prestati  da  me  vole i  da  mi se dive
• Baš čudo, odgovori Mali Princ, Da  si  ti  moja  ruža, ja  bih  te  i  tada  voleo !

Tako  je  to  i  sada. Genijalni  Duško  Radović je  na  ovu  temu  napisao: Za  ljubav  su  zgodni: malo  vremena, nezgodna  mesta, teskoba, brzina.. tada  je  ljubav lepa, samo  tada  cveta…Što  je  više  vremena, prostora i  drugih pogodnosti, ljubav  gubi  draž. Nigde  se  tako  ne  mrze kao  u  velikim , lepo  nameštenim  i  dobro  zagrejanim  stanovima.

Možda  i  oni  jednoga  dana da stave  na  ovu  klupu  neku  pločicu , neki  stih, poruku …

Da,  ti  mali  znaci uspomena, uvek  su  upućeni  onima  koji  dolaze, sa  ciljem da  se bolje  razume  tako  lep  i  važan  trenutak, i  koriste ga  za  prave vrednosti, da    lakše  prepoznaju velike  i  male  radosti, koje  uglavnom neopažamo, brzo  prolete, ili  kako  zapisa  „pesnik  opšte  prakse„: Poklanjala  si , al’ i krala/ i  nevjerna  si  bila  ti…

Može drugarstvo da  stane i   na  jednu  klupu   zavičajnog  parka , i  da  tu  ostane  zauvek. Pljevlja, 1956.  godina. Ajde da  me  ne  zovu  i  zapitkuju: Mujo  Anđelić – Anđa, Vojo  M. Blagojević – Žiška, Žarko M. Krezović – Žare, Žakilo M. Radović i  Budo V. Jauković – Pljakić.

Moglo  se  o  klupama  i  kulturi  sećanja  pisati  i na  druge  načine. O  školskoj  klupi,  recimo. Na  nekoj  od  njih  stavio  bih: Ovde  je sedeo  Hamid „Račva“  I-7. Ili  „Ovo je Milenina   klupa…“ Da  obični  likovi  svakodnevnice.  Svak  bi  ih  posle  zamišljao  na  svoj  način, jer neće  ih  naći  na  Guglu niti  sl.  „sokoćalima“. A i  klupa  po školama više  nema, kao  ni onih  koji  bi  im  o  njima  mogli  nešto  i  reći. A  iapak,  nisu  zaboravljeni. Na  čaršiji bi  obeležio  mesta Boža – Ritera, našeg  Džejms  Dina, stavio na bilbord neku  sliku Hazbovu  iz njegove „Pljevaljske  avlije“, neki  stih  Mićuna  Šiljka , recimo iz  „Sumrak sevdaha“: Nije  ljubav ko  sreća  na  lozu… Bio  vakat  pa  ga  više  nema, da s pendžera izviruju  cure..“  ili Siba  sa  trociklom „Japanerom“,  Mija  Penala, Feha Sofovića zagledanog  u  nebo  da  vidi  ima  li  i  tamo ovih naših „budžovana“…..  Na  stadionu  bi  našao  mesta za  Remza, Beća, Čilju, Katanu, Krsta, Smaja Čengu, Mida, Zorana  Čovića, Goluba, Tošu.., Jakićevce  i  Rudarevce…Bar  u  gimnazijskom dvorištu obeležio  bi  na neki  način  profesore  Poleksića i  Kandića, Vuka i  Vita , Jovana  i  Čila… u bolnničkom  krugu dr Miloša  Kneževića, dr  Sava  Dimitrijevića Lalu, dr Rizaha  Strujića, dr Iliju V. Kapetanovića, i  dr.

Jeste  fotografija  loša, ali  je  jedina. Nova  tehnika  će  je  izoštriti. A možda  neko ima  i  bolju.

Neki, koji  su  ovaj  tekst  pročitali  pre objavljivanja , rekli su   mi  da su  ovo  već  videli. U  Parizu kaže, postoji  ulica  nekog  Žorža  već  više  od  100 godina,  a  da  niko  ne  zna  ko  je  taj  čovek! Tražili  su, pitali, ostalo  je  samo  Žorž i  svak  ga  je zamišljao  i  video  na  svoj  način i  nijedna  vlast ga  nije  dirala, menjala  ime  ulice…ž

Pišući i  poklanjajući knjigu crkvi  Sv. Petke u  Pljevljima, uz  blagoslov  blaženopočivšeg  patrjarha  Pavla, Beograd 1999. pored  poštovanja i osnovne  namene knjige , dogovor  je  bio  da  se  od njene prodaje, podigne  jedna  spomen – ploča  sa  imenima blaženopočivšeg  patrijarha  srpskog Petra Đ. Rosića Varnave i njenih  arhijerejskih  namesnika: Sava T. Vukojičića, Slobodana R. Šiljka, Milorada D. Krezovića, Ratka V. Gospića i  Pavla  M. Džakovića, koji  su  sve  dok  su  mogli, časno  služili  ovom hramu  i  njegovim  vernicima. Valjda  će to  biti  urađeno  sledećeg Petkovdana  za  njenu devedesetogodišnjicu podizanja.

Autor, Vojkan T Bojović