Opet me je švraka posrala

Šta ti je sreća….sreća u nesreći?

Nikad ne znaš, zašto je to nešto dobro. U momentu ti se učini loše, ali ko zna, možda u budućnosti ispadne dobro… ko zna?

Tako, često za nekoga, koga je uneredila ptica, kažu: „Eto….sreća….dobitak“…

Jednom prilikom, u banci, čekam u redu iza jedne gospođe. Primjetih tragove ptice na njenom kaputu. Mislim ja: ete joj dobitka, sreća. Čuknem ženu za rame, i kažem joj: „Gospođo, imate sreće, dobitak!“. Rekoh, kao da joj hvatam muštuluk, a ona se začuđeno okrenu prema meni, i reče: „Šta me zajebavaš mali. Kakva sreća, kakav crni dobitak? Plaćam račune, ode mi pola plate!“… Svi se počeše smijati, izuzev dotične gospođe, koja bi me, imao sam utisak, najradije ošamarila.

Nego, izgleda da jedna lasta ne čini proljeće.

Na primjer, za mene svi kažu: „Ti imaš više sreće nego li pameti!“.

I stvarno, sreća me služi. Mada i pamet me služi, ali drugi to neće da priznaju.

Ali, ipak, uvijek sam se pitao, zašto li svi baš to govore – upravo za mene. Da li oni stvarno nemaju sreće, ili su čak ljubomorni, pa oće moju pamet da omalovaže.

Sve mi je postalo jasnije kad je mog prijatelja uneredila ptica po sred glave, a on pošao da uplati tiket. Sjutradan je dobio na kladionici…

Onda ja razmišljam….kako to i govno, pa može da usreći.

I sjetim se. Ja sam onda srećan od malih nogu, od moje šeste godine života.

Evo ispričaću vam, živa istina!

Bio ja mali – kod babe i dede na selu, na Radosavcu, iako su oni stalno govorili da Radosavac nije selo, nego predgrađe Pljevalja. Sa dedom sam slagao drva ispod stare kruške. Na toj krušci deda je pokušavao da mi pokaže gnijezdo. Ja, onako mali, blesio sam u vrhove krošnje, otvorivši usta ko peš. Odjednom, ugledah gnijezdo i majku pticu kako hrani sina ptića (ili je bila ćerka, nisam tad baš vidio razliku). Sav radostan, još više sam razđebrio usta, kao da i ja čekam da me majka ptica nahrani. Odjednom, majka ptica (a na osnovu kasnijeg objašnjenja od strane dede, saznao sam da je bila švraka), samo naglo podiže rep naviše, a ja u djeliću sekunde osjetih neku kisjelinu u ustima, resicu mi zagolica. Odmah sam zaključio da me je usrala, pošto sam blesio otvorenih usta. Potrčao sam prema česmi… Kad se sjetim i dan danas imam ukus te kisjeline.

Eto, zbog toga ja mislim da sam tolko srećan, kao što mi pričaju. Mada ja mislim da bih bio još srećniji, da sam ono govno proguto, a ne što sam ga isprao. Eto, tada sam mislio da je sreća što ga ne progutah, a sad mislim da bi mi bila sreća da sam ga progutao, da ode u dubinu mene. Ovako, ja sam ga samo okusio, kao i tu sreću o kojoj drugi pričaju. A šta bi bilo da sam ga tek progutao. Ili, šta da je umjesto male švrake bila roda. Što je veće govno, to je bolje, srećnije, berićetnije, veći dobitak. Ali i nema kod nas roda, samo švrake. Rode su u nekim srećnijim krajevima. Blago tim ljudima gdje su rode. Vjerovatno da se oni tamo i poturaju pod rode. Ali, neće ni rode svakog da useru. Ne.

I tako, što ti se jedno čini u jednom periodu života, u drugom periodu ti se čini drugo. Tada mi je bilo kisjelo, ali sada… Slatko bogme. Samo da me potrefi češće.

Eto, srećom, skontah i ja to što mi svi govore: da imam više sreće nego pameti. Sreća je presudni faktor u životu, ali ona ne dolazi sama od sebe. Sreću donose rode, eventualno neke druge ptice. Što veća ptica, to veća i sreća. No, ne može samo da te preleti ptica, mora da ostavi i utisak na tebi. Inače ništa od sreće….

I tako, pričam ja ovo svima… a većina se iseljava iz naših krajeva, i moji dobri drugari. Svi negdje odoše. Negdje, izgleda, gdje ima više ptica, po mogućstvu roda. A ja, ostajem ovde, sa švrakama, pomalo tužan… Ali, i švrake su meni dobre. Po kadkad obrate pažnju i na mene, mada drugi kažu da na mene obraćaju više pažnje nego li na njih. I to je važno… šta drugi kažu. Ne daj bože da kažu da sam loše sreće, a ja srećan, pucam od sreće. Ovako je mnogo bolje. Srećan sam, u dobiti sam, tako kažu, a i švrake to potvrđuju, i to onda kada se najmanje nadaš.

(Ova satirična priča je napisana 2012. godine, pod naslovom “Dobitak sa visine, i to kad se najmanje nadaš”. Priča je i dalje aktuelna, a izgleda biće još dugo dugo. Ponovljena je jer je autora priče opet švraka posrala, i kako kaže ponavljaće je sve dok rode ne dođu u njegov kraj…

autor, Vaso Knežević