23. jul 1937. preminuo Petar Đ. Rosić Varnava

23. jul 1937. Preminuo U Beogradu patrijarh  srpske pravoslavne   crkve PETAR Đ. ROSIĆ VARNAVA (1880)

U  noći između 23 i  24  jula 1937.  godine, posle  kraće  bolesti, preminuo  je u Beogradu u  svojoj kući,  poglavar  srpske  prvoslavne  crkve, VARNAVA, Petar  Đ. Rosić (Pljevlja 1880). Smrt ovog  velikog, umnog čoveka, duhovnika, rodoljuba, humaniste,  kao  i  njegove  braće  Alekse  Leksa i  Uroša za nepun    mesec dana  vezane su   za  teške  političke  prilike koje  su  se  oburvale  na Kraljevinu  Jugoslaviju posle  ubistva  kralja Aleksandra u  Marselju 09.  oktobra  1934.  godine. Protivljenje blaženopočivšeg  patrijarha  usvajanju Konkordata ( Ugovora  kojim  se  daju  veća  prava  drugim verskim  zajednicama, posebno katoličkoj,  nego  srpskoj  pravoslavnoj  crkvi ) učinili  su  situaciju  u  državi napadnutoj  sa  svih  strana,  još  težim. Vlada  Milana  Stojadinovića htela  je  usvajanjem  ovog  crnog  ugovora  da  se  kako  tako  održi  na  vlasti. Svetosavska  crkva  i njen  poglavar su  se  tome  odlučno  suprostavili. Prvi  na braniku   otadžbine , svog  naroda  i  napaćene  svetosavske  crkve  našao  se  njen  poglavar.  U  novogodišnjoj poruci  i  obraćanju  vernicima  i  narodu 1937.  godine ( a  koju  je  vlast  zabranila  da  se  bilo  gde  objavljuje)   između  ostalog je   rekao:

– Kako  mogu  reći  srećna Vam  Nova  godina, i  kako će  nam  ona  biti  srećna kada  nas  je nesreća  stegla  svojim  kandžama sa  svih  strana.

–  Jredna  je nesreća naša  u  degeneraciji  razuma a druga  u degeneraciji  morala. Naši  vlastodršci  izgubili  su i  pamet  i  poštenje.  Zovu  se  nacionalistima  – i  to  bi  zaista trebali i  da  budu  kao  i  svi  građani  ove  zemlje  – međutim , prave  pakt sa  crnom  internacionalom  i  puštaju  ovu  da  do  srži  zatruje naš  zdravi  svetosavski nacionalizam. Tako  su  naši vlastodržci i  nacionalisti  i internacionalsti u  isto  vreme. Može  li  to  biti ?

–  Tim  ugovorom  oni  hoće  da  dovedu  do  trijumfa  tog  poglavara  na  Balkanu, za  kojim  oni  teže  hiljadu  godina. Protiv  tog  crnog  poglavara i  njegove  jezuitske vojske borili  su  se  najpre vizantijski  patrijarsi i carevi. Kada  je  njihovo  oružje  malaksalo, borbu  su  prihvatili  naši  slavni  Nemanjići na  čelu  sa  Svetim  Savom. Kada  je  carstvo  palo  na  Kosovu  i  sami  su  se  Turci  borili protiv  latinske najezde  na  Balkan. Znali  su  Turci  razorno  dejstvo njeno  unutar  u  državi, znali  su  da  ta  internacionala ne  preza  ni  od  kakvih spletaka i  intriga, pa  nisu  ulazili  ni  u  kakve  kompromise sa  njom. Pravoslavnu  veru  Osmanlije  su ponekad  i gonile, ali  su  je  smatrali  za  veru i  poštovali  kao  veru. Na  crnu  internacionalu gledali  su ne  kao  na  veru, nego  kao  na  politiku.

Dana 19. jula  1937.  godine, Srpska  pravoslavna  crkva  je  organizovala molepstvije  za  ozdravljenje  patrijarha  Varnave. Povorka, litija  je  krenula  od  Saborne  crkve, današnjom  ulicom  Kralja  Petra, pa  Knez  Mihajlovom, ali  je žandarmerija  koju  je  ministar  policije  Korošec  doveo iz drugih  delova  države , surovo intervenisala. Bio  je to dan  kada  su  ulicom  letele  kamilavke i mitre, a  episkop  šabački Simeon  teško  povređen  i  prenesen  u  bolnicu,  kao i veliki  broj  drugih  učesnika  litije.

Dana  23.  jula,  tesnom  većinom  Konkordat  je  usvojen  u  Skupštini, ali  nikada  nije  došao  pred  Senat. Jasno  je  bilo  Stojadinoviću  i  njegovim  nalogodavcima, da je  bitka  za  Konkordat  izgubljena i  pored tesne  pobede u  Skupštini.

Smrt  partijarha  Varnave  odjeknula  je  kao  najsnažnija  bomba , vlast  se  plašila  novih  nemira,  ali  su  oni  umireni  intervencijama  spolja.

Mirni  život  skromne  porodice  patrijarha  Varnave  u  pljevaljskom Dževairu ( Tada  ulica pukovnika  Anđelkovića) potresla  je  vest  iz  Beograda.  Bio  je to početak  teškog  života  svih  njenih  članova. U  svim  ovi   događajima,  sve  do  današnjih  dana, niko  se  od  članova  porodice  nije tim  povodom  nigde  oglašavao. Pišući  knjigu  sa  S. Starčevićem „O  Pljevljima  i  Pljevljacima  u  Beogradu“, Agna  Beograd 1995. iskoristio  sam  prijateljstvo  mog poč. oca Todora  i  strica  Ozrena  sa  porodicom  Rosić, i  posetio  Uroševe  ćerke  Danicu  Danu Abramović  dipl  ist.umetnosti  i Kseniju  Senu Martinović prof istorije, gde  smo  između  ostalog  dodirnuli  i  ove  događaje  iz  1937.  godine, koji  su  iz  osnova  promenili  njihov život.  Evo  dela  tog  razgovora:

– Kada  su  nam  javili  da  se  „Čiča“ ( tako  se u Pljevljima  uglavnom  zvao  stric) razboleo, u  Beograd je  otišao Brato ( stric Aleksa Lekso, prim V.B). Posle  dan  dva  on  je  pozvao  i  oca  Uroša  da  dođe  u  Beograd! A  onda, počinju  da  stižu  sve  crnje  i  crnje  vesti. Živko  Pejatović  ( sin  Nika  i  Olge, prim V.B)  naš  brat  od  ujaka  koji  je  radio  u zemunskoj  gimnaziji  kao  profesor  geografije, javlja da  su  se  otac Uroš i  stric  Aleksa  razboleli i  da  se  nalaze  na  klinici Ignjatovskog. To  nas  je  sve  porazilo  i  iznenadilo, jer i  otac  i  stric  su  bili  dobrog  zdravlja. Živko  nam  kasnije  javlja,  da  će  oca Uroša na  njegovo insistiranje dovesti u Pljevlja, i  on Čičinim  kolima  stiže kući, uz  pomoć  vozača  Petra ulazi  u  kuću. Legao  je  u  svoju  sobu  iz  koje  nije  više  živ izašao. Čiča  je  umro  23. jula, , otac  Uroš 01. avgusta 1937.  godine  i  sahranjen  na  Varoškom  groblju u  grob  oca  Đorđa.

–  Samo  nedelju  dana kasnije  istim   Čičinim  kolima, sa  vozačem  Perom, i još  jednim  pratiocem  iz  patrijašije dovezli  su  i  strica Brata Leksa.  On  nije  mogao  da  ide  pa  su  ga  četvorica  ljudi  unijela  u  kuću. Umro  je  15. avgusta 1937. i  sahranjen  na Varoši  u  grob  majke  Krsmane. Tako  smo  za  nepun mesec  dana  ostali  bez  glava  porodice.

Danica  Dana  koja  je  učila  gimnaziju kod strica patrijarha u  Sremskim  Karlovcima , vraća  se na školovanje  u Pljevlja. Kada  su  1941. u Pljevlja  posle  Nemaca  došli  Talijana,  počela  su  hapšenja. Dana i Mirko Pejatović su bili  pripadnici  komunista i  pobegli  su  iz  grada.  Nas  su  sve  uhapsili i  držali  u  kućnom  pritvoru  ili  u  zatvoru  na  Dolovima. Kda  se  mali  Đorđe Đoko razboleo, pustili  su  majku  da  ga  vodi  u Beograd. Nama  je  rekla  da  dođemo  za  njom i  da  se  u  Pljevlja  ne  vraćamo. Blagodareći  pomoći  naših  prijatelja  Dragice  Šećerović  i  prote  Slobodana  Šiljka i  mi  smo  se nekako  preko  Zlodola  , Prijepolja, Nove  Varoši, došli do   majčinih  u  Užicu, a  onda  vozom  prebacili  u  Beograd. Nikada  se  više  nismo  vratili  u  našu rodnu  kuću.

Misteriju  smrti patrijarha  Varnave, povećava  i  iznenadna i  brza smrt  i  njegove  braće  Uroša  i  Alekse  Leksa.

Srećni  dani  u Dževairu: Uroš, ćerka Danica, supruga  Milica (rođ. Vojinović) drži  ćerku Kseniju  Senu, ćerka  Nada  i brat  Aleksa  Lekso. ( Đoko  će  se  roditi  nekoliko  meseci  kasnije). Daleka 1931. godina.

Posmrtni  plakat  Sv.  Arhijereskog  sinoda  srpske  pravoslavne  crkve, povodom  smrti  njenog  poglavara.

Na  sahrani patrijarha,  Pljevljaci su   nosili  „trnov“ venac,  simbol  teškog  života  i  smrti  za  svoj  narod  i  domovinu.

Patrijarh  je  sahranjen 29. jula 1937. godine  u  malom  hramu  Sv,  Save  na  Vračaru, koji  je  podignut  njegovom  zaslugom , da  posluži  do  izgradnje  velikom  hrama, koja  traje  sve  do  današnjih  dana. „Politika“  je  tada  zapisala: Bio  je  to  dan  u  kome  su Beograd i Srpstvo ispratile  Blaženopočivšeg  Patrijarha Varnavu do  večne  kuće. U  nepreglednoj pogrebnoj  povorci , stvarajući jedan od onih  nezaboravnih  prizora  koje  jedino  svom  narodu  u  velikim trenucima  svog  uzbuđenja  može iz  sebe  da  da. Mnogi  su  na  trotorima  klečeći  ispraćali  povorku, nikakvih  incidenata  nije  bilo  a  red  je  održavlo  sokolsko članstvo. Iz  Pljevalja,  rodnog  mesta  Patrijarhovog sposlat  je  sledeći  telegram: Povodom  smrti našeg Patrijarha  Varnave, poglavara  naše  Crkve, sina  ovog  kraja, odbor  i savet  Opštine pljevaljske sa  narodom izjavljuju svoju  duboku žalost. Slava Patrijarhu  Varnavi !  U  Beogradu  se  na  odru u  ime  zavičaja  oprostio od  Patrijarha  Varnave narodni  poslanik  Vojislav  Vojo  Nenadić i  između  ostalog  rekao: Jedina  nam  je  uteha, u  neizmernom bolu i  tuzi, što  znamo  da  si  narodne  interese do  poslednjeg časa  hrabro  branio , da  si  amnet  Svetog  Save čuvao i  da  si Stari  Ras , kao  pravi  Rašanin odlično  predstavljao.

Još  odzonjavaju  patrijarhove  reči  iz  novogodišnje  poruke 1937. godine:  Na  okup  srpski  narode! Na  okup, ne  protiv  naše  braće  druge  vere i  druge  narodnosti , nego  protiv bezumlja  i  korupcije! Na  okup  srpski  narode u  ime  časti  i  obraza! Na  okup  srpski  narode  u  ime Boga  i  Svetog  Save! Na  okup  srpski  narode  u  ime istorije  tvoje i legiona  mučenika  tvojih, radi  budućnosti  tvoje !  Bez  toga neće  ti  biti  srećna ni  Nova  godina , niti  i jedan dann iti i  jedan  sat.

Svetosavski  hramovi  na  Vračaru. Kada  bude završen  veliki  hram, posmrtni  ostaci  blaženopočivšeg  patrijarha  biće  premešteni  u  njegove  prostorije.

Večni  plamen  kandila  na  grobu  narodnog  patrijarha , istinskog   naslednika  Svetog  Save i  najvećeg  patrijarha  srpskog 20.  veka.

Himna Varnavi, objavljena  u  Glasniku  srpske  patrijašije.

Mnogo  je  dobročinstva  koje  je  patrijarh  Varnava  činio  za  svoga  života,  svim  ljudima  svih  vera  i nacija. Pored  srpske  pravoslavne  crkve  i  njegove  zavičajne  mileševske  eparhije,  sećanje  na  njegov  svetao  lik  čuvaju  i potomci  ruskih  izbeglica  iz 1917.  godine, tj  njihovo  društvo. Na  fotografiji: Andrej i  Irina  Zotova  sa  predsednikom Društva A. Tarasjevom kraj  Varnavinog  groba , u pojenju zahvalnosti  na  godišnjici  njegove  smrti  2007. godine.

U pisanju  ovog  teksta korišćena  su  dokumenta  biblioteke i  arhiva SPC, dokumentacija porodice blaženopočivšeg patrijarha Varnave, poč. Ksenije Sene Rosić  Martinović (1927 – 2013)  hvala  joj, lična  dokumentacija  i  saznanja.

autor, Vojkan T Bojović