Martovski pogrom Srba i Crnogoraca na Kosovu
Ovih martovskih dana ( Ah taj mart, „ Bolje grob nego rob“ 27.3.1941. ili onaj „plišani“ 09.3. 1991, onaj krvavi NATO 24.3.1999.) navršilo se deset godina i od velike „akcije“ preko 60.000 Albanaca sa Kosova i Metohije u proterivanju, pljačkalju, paljenju , rušenju i ubijanju svega što nije albansko. Kako sa slavnog i tragičnog Vidovdana 1389. nemamo video zapisa, DVD, CD i dr. tehniče dokaze, pa srbohisteričari pokušavaju osporavati sve od Cara Lazara do Miloša i kosovke devojke, događaji iz marta 2004. su detaljno zapisani i opisani. Navodni povod ovom neviđenom pogromu u Evropi i to u 21. veku uz prisustvo mirovnih snaga, bilo je stradanje dva albanska dečaka iz sela Čabra, koja su se utopila u Ibru, zašta su Albanci okrivili Srbe. Istraga UNMIK – a je utvrdila da su ovi navodi lažni. Tako je za samo nekoliko dana :
– POGINULO NEKOLIKO DESETINA LJUDI, Srba, vojnika KFORa , Albanaca..
– 900 ljudi je teško je povređeno i pretučeno.
– 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća je zapaljeno i oštećeno;
– 3.870 stavnika je proterano sa svojih ognjišta.
– Šest gradova i deset sela je etnički očišćeno.
– 35. verskih objekata Srpske pravoslavne crkve je uništeno, pd čega 18 spomenika od posebnog kulturnog značaja.
– Više pravoslavnih grobalja je oskrnavljeno.
– Uništene je mnogo dokumentacije, matičnih knjiga , katastarskih dokumenata i drugog što bi moglo posvedočiti o srpskom vekovnom trajanju na ovim prostorima..
Sve ovo odigralo se pred očima „svetskih mirotvoraca“ KFORA i UNMIKA, A DO SADA NIJEDNO LICE NIJE NI IMENOVANO NI KAŽNJENO baš kao i za niz drugih zločina: ubistvo 14 žeteoca u Starom Gackom, dečaka na reci Bistrici u Goraždevcu Ivana Jovovića i Panteliju Dakića, šest mladića u kafiću „Panda“ u Peći i dr…
Deset godina, sa ožiljcima na telu i duši, a još , kako reče pesnik Matija Bećković:
– Kradu mi pamćenje, Skraćuju mi prošlost, Otimaju mi vekove, Džamijaju crkve, Araju azbuku, Čekićaju grobove , Izdiru temelj, Razmeću kolevku. Uzimaju mi ono što nikome nisam uzeo, Moje lavre i prestonice, Ne znam šta je moje , Ni gde mi je granica Narod mi je u najmu i rasejanju, Pale mi tapije i zatiru postojanstvo..
Prvi put je u Srbiji 17. marta 2014. održan čas u svim osnovnim i srednjim školama posvećen martovskom pogromu 2004. zločinu koji je počinjen uz prisustvo svetskih mirovnih snaga. Čitani su tekstovi i prikazan 15 minutni film. Veliki broj đaka znao je za taj događaj, ali je bio zapanjen razmerama zločina i stradanja, koje su „ petookotobarski revolucionari“ uglavnom marginizovali. Studenti su ovaj nesrećni martovski datum, obeležili na Pravnom fakultetu gde je govorio nj.sv. patrijarh srpski Irinej. Drugi iz vladinih i pogotovo „nevladinih“ organizacija nisu se javljali. Imali su važnijih poslova?!
I šta je deset godina kada je Srbima i deset vekova koliko lani ? Pucaju na istinu, pa nam o kosovskim stradalnicima, kod toliko naših „filmađija“ , „novinara istraživača“ i sl. najviše učiniše Italijan RIKARDO JAKON u dokumentarcu „Beskonačni rat“ i Česi VACLAV DVORŽAK i ALEŠ BENDARŽ , u dugo zabranjivanom filmu „OTETO KOSOVO“ u kome su detaljno dokumentovali albanizaciju Kosova od 1945 – 1999 i ulogu NATO pakta u svemu tome. Hvala im!
Nema zaborava, a obaveza svih časnih i humanih ljudi je da sve učine a da se ovo zlo više nikada , nikome i nigde ne dogodi ! Da nijedna Ana više nikada i nigde ne plače !
autor, Vojkan T Bojović
