Jutarnja priča … Kafa

Gledam nešto šarenu šoljicu na stolu. U njoj kafa, crna i jaka i sa „cvijetom“. Još vruća pa, mi, što se kaže, zamirisa. I taj njen miris, dobro poznat a uvijek nov i izazovan, podsjeti me na moju prvu kafu, koju sam popio nekada davno, polako i pažljivo da se ne „sagorim“ i time zakoračio u bajkoviti svijet odraslih.

Da, prva kafa je upravo to, jer „djeca ne piju kafu“, jer kada te počnu nutkati kafom to je ozbiljan znak da te primaju u jedan ozbiljan svijet jer si do tada imao pravo samo da gledaš i da „umočiš“ po koju kocku.

Pije se kroz život razno raznih kafa i dobrih i loših i jakih i tankih i onih sa cvijetom i onih bez „cvijeta“ i slatkih i običnih i gorkih i bez šećera i „baška“ kafa. Piju se i „turske“ i „naše“ i sve vrsta „ekspresnih“. Piju se kafe i za dobrodošlicu i „sikteruše“. Piju se i iz „fildžana“ i iz plastičnih čaša a i one iz šoljica bez „repa“. Piju se kafe i ležeći i stojeći i na sastancima i na rastancima i na svadbama i na sahranama. Piju se jutarnje, poslovne, porodične, komšijske i ljubavne ali samo se kafe ne piju pred spavanje.

Svi imamo svoje razloge zbog čega pijemo kafu. Neko to radi da bi se razbudio; neko da bi se otrijeznio; neko da bi se staložio, odnosno smirio; neko da bi se odmorio a neko da bi u „tozu“ vidio šta ga čeka.

I tako u beskraj.

Uvijek se lako nađe razlog da se popije kafa. Kafa prekida i najžučnije rasprave i miri zavađene i omražene. Mogu na stolu biti najbolja pića ali, ako nema kafe kao da ničeg nema. Možemo biti ne znam kakvi prijatelji ali nijesmo ako kafu zajedno ne popijemo. Čak se i ne zove na čast ili u goste nego na kafu a nema većeg prezira nego reći da sa nekim ne bi ni kafu popio.

Kafa je čudo i njeno pijenje predstavlja pravi obred.

Svako ima svoj ustaljeni običaj kada je kafa u pitanju. Neko pije vrelu, neko toplu a neko potpuno hladnu; neko to radi brzo jer se ne boji žene, neko polako; neko prevrće šoljicu a neko ne bi ni za živu glavu; neko voli sa tacnom a neko ne, ali svi zadržavaju pravo da kafedžiji vrate kafu ako nije onakva kakvu su poručili i samo je tu mušterija uvijek u pravu.

Važnost ovog napitka zauzima visoko treće mjesto odmah nakon vode i hljeba i možeš da ništa nemaš u kući ali ako imaš kafe sačuvao si obraz i nisi se obrukao.

Najveći problem sa kafom je pokušaj da se kaže sve o kafi, jer koliko je kafa skuvano i popijeno toliko ima i priča o kafi. Povrh toga ništa je manja priča i o ne popijenim kafama a da se i ne govori o onim do pola popijenim.

Priča o kafi je priča o našim životima malim i velikim, srećnim i nesrećnim; priča o našim susretima i rastancima, o razgovaranju i ogovaranju; o ljubavima i mržnjama; priča o našim istinama i obmanama. Čim se prisjetimo samo neke od naših priča uz kafu odmah se otvara cijela knjiga koju možemo zatvoriti opet jedino kafom.

Evo ja ću prvi početi.

Poslije prve popijene kafe, počeo sam se ogledati i zagledati a da budem potpuno iskren, poslije tog dugo očekivanog čina prestao sam da se ljutim na zadirkivanja starijih po raznim pitanjima i potpuno sam prestao da plačem kad bi mi pomenuli vojsku i djevojke, po čemu sam, inače bio poznat bližoj i daljnjoj rodbini, prijateljima i komšijama.

Ta prva kafa, krišom popijena sa djedom, na brazdi, u pauzi stukanja volova, u proljeće sedamdeset i neke prošlog vijeka, još mi je, čini mi se, „u ustima“ i svaka naredna bila je samo traganje za ukusom i mirisom te prve kafe.

autor: Rajko Palibrk