Уз захвалност јавном радио и телевизијском сервису Црне Горе што су нам обезбиједили простор и начин да се обратимо цијелој црногорској јавности, желимо да кажемо сљедеће:
Као одговорни и савјесни људи и као интелектуалци свесрдно подржавамо борбу државних органа и институција и против фалсификованих диплома и против злоупотребе загарантованог права на боловање. Нема потребе да наглашавамо да смо као струка сами највише били понижавани годинама, а кулминација понижења била је прошлогодишња афера око преписивања на екстерном матурском испиту, када се непобитна снага цјелокупног државног апарата повукла пред популистичким притисцима, а људи који су часно радили свој посао били буквално згажени. Држава треба и мора да ради свој посао, штитећи Устав, законе, правилнике и сва друга подзаконска акта, а прије свега афирмишући позитивну скалу друштвених вриједности.
С тим у вези сматрамо да нам је као часним појединцима, у борби за властита права и за поштовање Гранског колективног уговора, остало још једино да ступимо у штрајк глађу. У атмосфери колективног линча над просвјетарима, питамо се чему завршавати факултет и улазити у учионицу јер тако само можемо добити плате ниже и од средњег медицинског кадра, па и од техничког особља у најјачим државним фирмама. Да црногорска јавност не схвати криво ову тезу, ми сматрамо да је свако занимање важно за друштво и да свако треба да буде испоштовано, но, изгледа да је бити наставник нешто најмање важно у нашој држави. Питамо се да ли је то из разлога што велику већину просвјетних радника чине жене или је то због тога што једино у наше школе свако, коме се прохтје, може да дође и објашњава људима који су се за одређену област школовали, како да раде свој посао.
Не ступамо ми у штрајк глађу, драги наши земљаци, само из финансијских разлога, него из разлога евидентног непоштовања ове професије. Не сматрамо да ће облик штрајка кроз минимум процеса рада, како је то договорила наша централа, донијети било какве резултате. Само ће још више уобличити јако увредљиво и до краја нетачно становиште, које промовишу одређене јавне личности и организације, о некаквим – цитирамо – нерадницима који су ћутали а сад се буне – крај цитата. Зарад достојанства професије и зарад истине, остало нам је једино да жртвујемо у најмању руку и сопствено здравље, надајући се да ће нас чути сви они које смо ми увијек и чули и саслушали. Наш је посао и да чујемо и да саслушамо. Да чујемо и неизговорено. Да тражимо најбоље у младим људима, да им помогнемо да у себи најбоље пронађу. Посао сваке одговорне државе је да све ово радимо с љубављу, ентузијазмом и мотивацијом, а не поломљене кичме и празног погледа.
И за крај, да подсјетимо да штрајк глађу користе обесправљени онда кад исцрпе све друге легалне и легитимне облике борбе за своја права. У штрајк глађу се не ступа зарад обијести или медијске пажње. Појединац на коцку полаже оно највредније што има онда када је дубоко увјерен у исправност својих захтјева. Ми јесмо.
