ГРАНЕ ЛИПЕ У ОЏАКУ НА ТАМЈАН МИРИШУ

Поштована редакцијо првог и најчитанијег пљеваљског портала, веома ми је драго што сте пренијели текст извјесне госпође под насловом „Црна Гора је грађанска држава“ у ком је она изнијела прегршт небулозних тврдњи у цитату који слиједи: „Crkveni velikodostojnici ovakvim fašističkim govorima šire mržnju i dijele nas.“, а све то позивајући се на наслов другог медија „Литија у Пљевљима: „Липа на којој су вјешали србе мирише на тамјан“. 

Прва неистина у цитираној реченици поменуте госпође јесте та да сам ја црквени великодостојник, друга неистина је да се оно што сам рекао синоћ имајући част да бесједим на дан храмовне славе цркве Свете Преподобне мати Параскеве и на који могући начин може довести у везу са фашистичким говором, трећа неистина је да сам причом о томе како поломљене гране са липе у Оџаку миришу на тамјан могао ширити било какву мржњу, а четврта да сам тиме некога и нешто дијелио. 

У десет ријечи четири крупне лажи. Много, скоро за Гинисову књигу рекорда. 

Са дубоким презиром одбијајући да полемишем са ауторком овог поганлука, сматрам за праву прилику да читаоцима „Пвпортала“ у најкраћем испричам причу о липи у Оџаку чија отпала грана ипак мирише на тамјан. 

У својој књизи „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године, професор Милета Војиновић пише: „Манастир у Оџаку подигнут је у вријеме Немањића, на мјесту некадашњег насеља из римског периода. Поред цркве постојало је још неколико објеката као што су конаци, амбари, штале и гувно, а читав комплекс био је ограђен високим каменим зидом. Пречник тог, још увијек видљивог, простора износио је око 80 метара. Манастир је имао велико имање у које су спадали и пашњаци на подручју данашњег села Катун. Нема записа о томе коме је манастир био посвећен али име рјечице Ваведењка, која протиче непосредно поред њега указује да је био посвећен Ваведењу пресвете Богородице. Судећи по предању, овај манастир је постојао и дуги низ година након турске окупације, али је временом осиромашио након чега га је Џафер бег Ченгић порушио и користећи материјал од ког је био саграђен, себи сазидао велику кулу. Ово се десило прије турског пораза под Бечом након чега је пропала кула и од ње саграђене три куће на којима се виде остаци лијепо клесаног камена и камених стубова од манастирске цркве. За овај манастир везане су бројне легенде, а постоје и историјски утемељени подаци да се у непсредној близини манастира налазио затвор који је био потпуно у земљи у ком су Турци држали заробљенике које су вјешали на три веома старе липе које су расле у порти манастира.“.

Године 1836. на овим липама је објешено девет младића из братства Шљиванчанин. У спомен на то страдање 2002. године у близини липе У Оџаку подигнут је споменик на ком пише: 

„ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ 1836-ог УХВАЋЕНО  ЈЕ НА ПРЕВАРУ И ОБЈЕШЕНО У ОЏАКУ

ДЕВЕТ НАШИХ БРАТСТВЕНИКА ЗАБОРАВЉЕНИ НИЈЕСТЕ БРАТСТВО ШЉИВАНЧАНИН ВУЛИЋИ ВУКИЋЕВИЋИ ЈЕГДИЋИ ЗМАЈЕВИЋИ КЕКЕРИ ГУБЕРИНЕ“

Једина сада постојећа Липа од три које су посађена и расле у порти манастира Ваведења Пресвете Богородице у Оџаку, према недавно извршеним мјерењима стара је између 550 и 600 година, висине је преко 30 метара, а њен обим на прсној висини је нешто мање од седам метара. Ова липа је несумњиво једна од највећих липа на Балкану и још је у доброј мјери здрава и без много сувих грана. Тајна овако дугог опстанка ове липе је без икакве сумње поштовање које према њој гаје становници Оџака и исламске и православне вјере. Нажалост држава Црна Гора није до сада ништа урадила на заштити липе у Оџаку иако она представља не само природни раритет већ има изузетан историјски значај. 

    Данас сам стајао под липом у Оџаку са мојим пријатељем који ми је јуче испричао да грана пала ове јесени са ње мирише на тамјан. Стајао и нисам се могао чуду начудити када сам се увјерио да је то истина. 

Пререзано дрво свете мученице Липе у Оџаку мирише на тамјан а горе међу гранама хук вјекова све од Немањића до данас. Мало ли је!

У души благословени мирис који се у вјерским обредима скоро свих религија користи више од 5.000 година углавном за тјерање злих духова. Ко разумије разумије. 

ПОД ЛИПОМ У ОЏАКУ

2016.Љ.Г.

Када једног дана не буде нас било,

и наше звијезде сасвим изблиједе,

остаће ово што нам се приснило,

ови снови који живота вриједе.

Кад једног дана смрт дође по своје,

покосиће косом само наша тјела,

али неће моћи сне моје и твоје,

нит  љубав што нам је из душа проврела.

Смрт наше снове никад неће стићи,

наша љубав ће и из земље сјати,

из наших душа неће коров нићи,

већ липе које ће миром мирисати.

Рајко Палибрк