У читаоници Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ 29. априла 2025. године одржано је надахнуто предавање посвећено реторици – вјештини којом се обликује мишљење, покрећу емоције и усмјерава друштвена свијест. Предавање је водила Милица Љиљанић, млада заљубљеница у бесједништво, која се током школовања дубински бавила проучавањем реторике и њене улоге у друштву кроз вјекове.
Своје излагање Љиљанић је започела кратким историјским прегледом, пратећи пут реторике од античке Грчке до савременог доба. Посебан осврт дала је на значајне мислиоце који су поставили темеље овог племенитог умјећа – Протагору, који је истицао релативност истине, Сократа, који је трагао за истином кроз дијалог, и Аристотела, који је реторику утемељио као науку. Објаснила је и три основне врсте бесједе: судску, политичку и умјетничку, показујући како су се оне кроз историју развијале и обликовале јавни говор.
Једно од кључних питања које је поставила током предавања било је: да ли је реторика наука или вјештина? Према њеним ријечима, реторика почива на теоријским основама, али је њена суштина у практичној примјени – у способности бесједника да осјети публику, овлада језиком и адекватно одговори на друштвени контекст. Управо због те синтезе знања и умјећа, Љиљанић је одређује прије као вјештину него као строго научну дисциплину.
Говорећи о мјесту реторике на нашим просторима, истакла је њен долазак кроз византијску хришћанску традицију, гдје се често користила у званичним обраћањима владарима. Посебно је нагласила значај Бранислава Нушића, који је својим радом на пољу реторике оставио трајан траг, а његова мисао „Реторика није ситан дио великих ствари, већ су ситне ствари дио ње“ остала је као путоказ за генерације говорника.
Поред теоријског оквира, Љиљанић је публици понудила и конкретне савјете за успјешно писање и извођење бесједе. По њеном мишљењу, важније је како нешто говоримо него о чему, јер добар говор настаје учењем, вјежбом и пажљивим ослушкивањем реакција публике. Посебан значај придала је невербалној комуникацији – покрету, мимици, погледу – који су, како каже, једнако важни као и саме ријечи.
Предавање је завршено снажном поруком:
„Ријеч јесте моћ, али ријеч није моћ у рукама моћника. Ријеч је моћ само ако је изговара уман и савјестан човјек са намјером да помогне очувању, одржању своје заједнице и који је спреман да води своју заједницу ка некој љепшој будућности.“
Овај инспиративан сусрет потврдио је да реторика није тек украшавање говора, већ темељна вјештина размишљања, комуникације и друштвеног ангажмана.
