Предавање на тему „Идиот или савршен човјек – кнез Мишкин“ приређено је у Читаоници Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ 14. марта 2025. године. Предавање је одржала проф. др Јасмина Ахметагић. Вече је отворила директорица Библиотеке Бојана Ђачић, рекавши том приликом да је Достојевски кроз лик кнеза Мишкина поставио дубока филозофска и морална питања. „Може ли апсолутна борба опстати у свијету који није савршен. Да ли је искрена и несебична љубав довољна да побиједи егоизам и деструкцију“, истакла је Ђачић, изразивши посебно задовољство што ће о овим и другим питањима читалачка публика моћи више да чује од проф. Ахметагић.
Софија Јеловац, модератор вечери, нагласила је како је човјек централни феномен Достојевсковог књижевно-философског свјетоназора, и да у дјелу великог руског писца имамо посебан антрополошки књуч, који нам отвара најдубље тајне и скровишта људске душе. „У антропологији Достојевског не постоји неки социолошки, друштвени образац, који би заједницу држао на окупу и којег, уколико би се сви придржавали, не би било пропадања и декаденције, већ обрнуто, могућност истинске заједнице, здравог друштва, креће из сваког од нас понаособ, из личности у којој се одвија свакодневна и бесконачна борба добра и зла“, истакла је, додавши да у својим романима Достојевски не ставља акценат на збивањима и догађајима, већ на односу, личносном односу, заједници, односу човјека према сопственом животу кроз однос према другом човјеку. „То је једини начин, напуштање собства, оног западњачког солус ипсе. Зато је све у човјековим рукама, зато је та слобода и тешка и бременита, јер носи подвиг и жртву, али и одговорност. Самим тим окосница пишчевих стваралачких путовања јесте приказ човјекове кризе, приказ међуљудских односа, приказ човјека као трагичног бића, али и бића љубави.“ Како личност у поетици Достојевског није само разум, ум, биће спознаје, које те привилегије користи у прилог личној срећи и добру, као у западниј философији, већ много више од тога, по мишљењу Јеловац, срце је та покретачка снага којој Достојевски даје предност и која у себи созерцава све друге човјекове снаге, уосталом и интелектуалне, баш онако како то уче Словенофили, руски философи 19. вијека. „Како личност у том смислу није само психолошка, социолошка, друштвена категорија, већ духовна категорија која је у основи свим наведеним, говоре бројни пишчеви ликови, између осталог и лик Кнеза Мишкина у роману Идиот“, истакла је, нагласивши да ће о изванредности лика кнеза Мишкина, о поетици личносних односа у стваралаштву Достојевског, о његовој антропологији која нам је данас потребна више него икада, говорити проф. др Јасмина Ахметагић.
Јасмина Ахметагић је рођена у Београду 1970. Доктор је књижевних наука, научни савјетник, књижевни критичар и теоретичар. Запослена је у Институту за српску културу Приштина – Лепосавић од 2011. године. Аутор је научних монографија: Антички мит у прози Борислава Пекића, Потрага која јесам: о прози Владана Добривојевића, Унутрашња страна постмодернизма: поглед на теорију / о Павићу, Антропопеја – библијски подтекст у Пекићевој прози, Дажд од живога угљевља: читање с Библијом у руци прозе Данила Киша и Мирка Ковача, Приче о Нарцису злостављачу: злостављање и књижевност, Невидљиво збивање – православна духовност у прози Григорија Божовића, Књига о Достојевском: болест прекомерног сазнања, Приповедач и прича, Проза душе, Књига о Камију: поетика мере, Знати унапред: параноја у српској књижевности, Књига о Андрићу: Мале-велике драме: Андрићева проза из перспективе Јунгове психологије, Призиви, стремљења, тишине: студије светске књижевности. Аутор је бројних студија и текстова у научним часописима и једне поетске збирке: Злостављање и друге љубавне песме. Добитник је награда „Исидоријана“ и “Никола Милошевић”.
На самом почетку свог предавања Ахметагић је истакла да је Достојевски кроз свог јунака, кнеза Мишкина, имао намјеру да репрезентује апсолутно савршеног човјека. Наслов романа, по њеним ријечима, треба схватити метафорично, јер је овај јунак понајмање идиот зато што му нешто ментално недостаје, већ зато што крши друштвене норме и понаша се потпуно другачије од колектива. Јунак је представа о човјеку савршене доброте и „постоји озбиљан несклад између онога што подразумева дијагноза или овде метафора идиот и онога како се јунак понаша“, истакла је професорка. У даљем излагању настојала је да приближи публици лик кнеза Мишкина, од његовог повратка у Петроград, па све до поновног одласка. Иако су га људи са којима је долазио у контакт настојали да уклопе у неке стереотипе, користећи често његову доброту, кнез је цијело вријеме остајао потпуно изван тих друштвених калкулација и протоколарног понашања. „ Он нема ни циљ ни оријентацију, он има потребу да буде заједно са људима. Кнез Мишкин не прима к срцу никакву увреду. Он чим може прелази на терен ведрине, забаве, шале на свој рачун“, нагласила је. Међутим, иако је кнез Мишкин невјероватно добар човјек, он повећава патњу свих људи са којима је у контакту, „он је катализатор њиховог страдања“. Стога је Ахметагић поставила питање шта се то дешава у овом свијету када једна доброта не изазива најбоље последице и најбоља рјешења. Један од разлога је тај што, по њеном мишљењу, кнез Мишкин нема персону, оно како личност у друштву изгледа. „Мишкин се не крије иза некакве персоне него иступа са свим својим особинама, са целокупним афективним устројством. Потпуно је отворен, транспарентан и прозиран. Сви други врло лако могу да виде који су простори његове рањивости. Он је неопрезан у контакту са људима, он припушта све к себи. Самим тим њега је могуће угрозити и погоршати му здравствено стање, с обзиром да он долази у Русију тек залечен.“
Оно што је за свако пријатељство важно, по мишљењу Ахметагић, није само дијељење заједничких интересовања, вриједности, погледа на свијет, „важна је у пријатељству узајамна видљивост“. Иако кнез Мишкин остварује огроман број пријатељстава, он је трагично усамљен, јер „њега мало ко уистину види“, истакла је између осталог.
Професорка је у наставку предавања говорила о агапе љубави. „Кнез Мишкин је репрезент агапе љубави, оног хришћанског облика љубави на коју нас је позвао у Новом Завјету Бог. Ми смо позвани да једне друге волимо агапе љубављу, а то значи саможртвујућом, опраштајућом, неселективном љубављу.“ Да кнез има некакву духовну димензију за разлику од свих других који су у „психолошкој равни“, објашњава самим тим што се у роману сви други хировито мијењају, а кнез остаје исти. Кнежева љубав је сажаљење и милосрђе.
Након исцрпне анализе ликова у роману и Мишкиновог односа према свима њима, професорка Ахметагић је истакла да све то треба да нас доведе до једног питања: „Шта је то што недостаје кнезу Мишкину? Он је христолик јунак, он је добар преко сваке мере, брзо опрашта, пређе врло лако преко увреда које су њему нанете.“ Међутим, он не само да не спречава већ на неки начин убрзава трагедије и у роману постоје ситуације у којима кнез губи своју духовну слободу. „Оно што Кнез не схвата, а ми треба да схватимо, то је да су ерос и агапе два различита става према животу, ерос је ексклузиван, а агапе је екстензивна, ерос и агапе су два различита става према животу“, закључује професорка. Сматра да кнез Мишкин своју свијест потпуно спаја са другима, ту прави грешку, и то је разлог његовог пропадања. Стога наглашава, позивајући се на руског философа Бахтина, да је у односу са другима битно држати се „без губљења свести у туђој свести“, и да се тако чува властити ум, што се кнезу Mишкину не дешава. „Кнез види врлину другог човека, али у исти мах све ово проблематизује његову духовну зрелост, јер духовна зрелост подразумева да се мора задржати вишак визије, односно властити концепт. Кнез подбацује у погледу љубави према себи и одговорности према другом, иако чини све да те људе спасе“, закључује професорка.
На крају предавања Ахметагић је поставила питање – шта је то што кнез Мишкин нема, а Аљоша Карамазов има? По њеном мишљењу, мора постојати неки прерогатив понашања који ће нас заштитити. Тај прерогатив био би „чврсто духовно усидрење властите егзистенције“. „Да ли је можда кнез Мишкин Аљоша без трансценденције, па зато и страда, јер нема чврсто духовно утемељење, или би можда и Аљоша пропао у оном роману који Достојевски није стигао да напише? Кнез не подстиче друге да преузму одговорност за своје поступке. У том смислу кнез Мишкин греши тамо где Аљоша Карамазов не греши. Иако је Мишкин христолик у пуном смислу те речи, он жмури пред реалношћу, идеализује друге, што значи, заправо, да он завршава у релативизацији, а Хришћанство је религија вредности“, закључила је на самом крају свог предавања проф. др Јасмина Ахметагић.
