У копању за „црним златом“ угљем, као главној храни за ТЕ Пљевља, нестајало је у површинском копу цело Пљеваљско поље, а са њим и зелена река, која је била срце и душа генерацијама града, како рече један њен поштовалац и море и бања и друга кућа…Говорио је онај Андрићев Алихоџа, позивајући се на рахметли Мула Ибрахима, да је он налазио у старим књигама:
Да је велика грјехота дирати у живу воду, одвраћати је и мијењати јој ток, па макар само за дан или на сат…
Али, време, гради, али и руши и реци су променили ток, одсекли обале , преместили у тунеле и канале њен најлепши део уткан у срцима генерација, града некадашњег малог Цариграда. Снови сањани поред реке отишли су на нека друга места…
Али, ових дана појавила се идеја да се један њен део примакне граду, поврати нешто од оних радости које је пружала житељима некадашње мале вароши Старе Рашке, санџачке касабе и глуве провинције…Захваљујући неколицини вредних еко – активиста, снимљен је документарни филм „Ћехотина, прошлост, садашњост, будућност“ који се састоји из три дела, а као подршка враћању корита реке у некадашње приближно природно стање, што је већ учињено у Словенији са реком Радовном код Бледа.
Главни организатор овог подухвата Васо Кнежевић еколошки активиста, са доста умећа покренуо је ову тему, и као припадник средње генерације, знао је како и кога анимирати и укључити у овај подухват, који је у првим емитовањима побудио велику пажњу и одушевљење, како за идеју о повратку Ћотини, тако и о мајсторски одабраним документимa, фoтографијама, филмским записима и посебно саговорницима о времену када је завичајна река била срце свих наших срца.
Бобан Шаулић, вероватно је један од највећих заљубљеника и познавалаца свих ћотинских лепота, вирова, догађаја и последњи који се поздравио са њеним обалама. Остала је као велики број анегдота, везаних за нераскидиву љубав Бобана и Ћотине, када га је у касне ноћне сате телефоном звао један друг. Јавила се његова мајка Наталија и одговорила да Бобан није кући, мора да је на Ћотини ! Са одушевљењем је говорила проф. Велинка Кека Ч. Радовић своја сећања на лета проведена на Ћотини и дедину воденицу ваљарицу која је била на њој, и по коме се тај део реке звао Савов јаз.
С лева: Драгојла Перуничић, Душко Н. Рабреновић, Велинка Кека Ч. Радовић, Милојка Вранић, Јованка Жанка У. Милинковић, Бато M. Божовић и Милена ?
Баш како је и проф. Велинка Кека говорила:
На Ћотину смо увек ишли као велико друштво, што је давало осећај другарства и заједништва…
Проф. Велинка Кека Радовић, ( прва с лева) једини живи сведок култне ћотинске фотографије, када је само после две године и првог појављивања костима бикинија у Кану 1953. легендарне Брижит Бардо, он дошао 1955.до ћотинских Букова, које опева песник Мишо Ђ. Јанићијевић Злодолац. Прича о прошлим данима Ћотине, није била само пуко подсећање, на нешто што је некада било, већ и шта је значила за грађане Пљеваља свих старосних доба.
Шуме још ћотински Букови у сећањима њених заљубљеника, баш као и снови младића и девојака које је река однела…
Бобан Шаулић, заљубљеник у завичајну реку, и тако сведок готово свега онога што је река доносила, носила и нестајала у свом најлепшем току, пљеваљском пољу. Сва имена њена Бобан је запамтио: Бели, Црни, Мијов, Женски, Музикански, Букови, Мушки, Сељачки, Савов Јаз, Швапски, Кадрењак, Врући …па све даље преко Радосавца, Жидовића, Брвенице Градца до Фоче где се , како песник Милко Грбовић опева,у својој песми Ој’ Ћотино: „једном и то с пуним правом/ завадила с оном кривом Дрином“. А и севдалинка то опева „Двије су се воде завадиле….“Ћехотина и хладна Дрина“.
Горњи мост на Ћотини , или мост уздисаја, како су га звали пљеваљски романтичари, није био ни сличан оном истог имена у Венецији, али савременици његовог постојања, кажу да је поред уздисија, било због љубави и покушаја дављења…Није био тако велики и моћан као онај Соколовићев на Дрини, и кога је Андрић узео као матрицу свог романа , упоређујући га са животом као несхватљивим чудом , јер се непрестано троши и осипа , а ипак траје и стоји чврсто као “ на Дрини ћуприја“.
Неке ни зима ни љути пљеваљски снегови нису могли одвојити од Ћотине. Моћевчанин Бране Илић о свом редовном Божићном купању на Ћотини далеке 1935.
Време када су пљеваљским пољем летели авиони.
На Ћотину смо ишли и по лепом и по лошем времену. Купали се, па ложили ватру, грејали се, па опет скакали у воду…Увек смо ишли као велико друштво, што је давало осећај другарства и заједништва…
Деда Кеке Радовић, Саво Жугић (1868- ?) имао је уз Ђотину имање и кућу, па је направио воденицу ваљарицу, сличну оној коју је имао Мехмед паша Бајровић на Брезници (на данашњој пијаци), такође са великим точком, који је покретала вода Брезнице, спроведене дебелим лучевим бадњевима дужине 9 м. Касније је уз помоћ аустроугарске војске набавио као резерву (у случају слабог дотока воде и сл.) мотор на нафту од 24 КС.
За Савов млин се тада говорило да је могао самљети највише жита… Помоћу лакомица Саво је наводњавао и цело своје имање. Радила је до 1976. (опширније о овим и другим воденицама у мојој књизи „Пљеваљско занатство“)
СВЕТЛАНА АНА Р. ПОПЧЕТОВИЋ дипл. инг.
Нестанак пљеваљског поља, које је каже Ана Р. Попчетовић дипл инг. пејзажне арх. претворено у антропогену пустињу, коју једино ствара човек, и које се понашају као декубит на здравом организму. Творци овог пројекта , нису ни трунке били свесни штете која се наноси житељима овог краја, пре свега на њихово здравље али и животињског и биљног света… Поље је било житница велике плодности а Ћотина је много утицала на његову плодност. Записано је да у пљеваљском пољу, братство тројичко из једног класа жита имала 110. зрна што је и данас у домену рекорда.
Петра ТАБАШ
Петра Табаш, жали што није остављен бар један крак од Ћотине, на коме су биле љепоте које су пружале радост многим генерацијама Пљевљака. Сада се, не може ништа познати од тога. Од поља ни од Ћотине, од Потрлице до Калушића, па се пита зар бар нешто од ћотинске љепоте није могло бити сачувано ?
У другом делу филма , дато је документовано, њено садашње стање. Пресечена, исечена, у бране, канале, тунеле одведена завичајна река…
Керим Селмановић – ЕКОЛОГ
Керим Селмановић истиче да нисмо поштовали ни струку ни природу, нисмо поштовали суживот са ријеком јер је она старија од нас, и да смо ми дошли да живимо поред ње и да користимо њену инфраструктуру, и да реци. нисмо узвратили оно што смо били дужни да јој узвратимо. Сада је прилика да се врати тај дуг према ријеци, приликом враћања корита реке према граду, али тако да се она опет не каналише и убрзава, већ је тренд свуда у свијету да се вода успори и искористи за нове садржаје (воденице, рибњак, аквапарк, fly fishing) који ће опет вратити људе на њене обале. Коначно, како кажу аутори, да Ћотина буде одраз културе а не некултуре грађана.
Драган Милић – СЛИКАР
Сликар Драган Милић се сјећа да је Ћехотина имала толико дивних места, мотива за сликање. У току интервјуисања за потребе филма, Драган је успео урадити једну слику из Музиканског вира, на основу фотографије тог вира, на којој су се те године купали Кеко Селмановића и почивши Мехо Катана. Наглашава да има још лијепих места на Ћехотини, као што су у њеном доњем току, испод Пљеваља, које преноси на своја платна.
ВАСО КНЕЖЕВИЋ, ЕКО АКТИВИСТА.
Васо Кнежевић, пљеваљски еколошки активиста, уједно и аутор филма, кроз документарни филм обједињава и прошлост и садашњост и будућност ријеке Ћехотине, у сусрет њеном поновном измјештању али и враћању њеног корита према граду и грађанима,који су се последњих деценија отприродили од ријеке, највише услед рударске експлоатације измјештања ријеке Ћехотине, услед чега је ријека удаљавана од Пљеваља и Пљевљака.Измјештањем ријеке губио се и природни ток, јер је она испреграђивана и каналисана, тако даје више подсјећала на колектор него ли на ријеку. Овај документарни филм ће остати будућим генерацијама за наук, као показатељ како се не треба односити према ријеци и како је једна генерација Пљевљака покушала да уништи Ћехотину. Ћехотина ће ипак све нас надживети, али док је човек жив он треба да оставља добре трагове у свом животном простору, који неће уништити животни простор будућим генерацијама зарад краткорочног профита. Пљевљаци морају да врате дуг према ријцеи Ћехотини, а најбољи начин да то ураде је да ставе под заштиту њен горњи ток, који је још увијек чист и недевастиран, и гдје се налазе већ популарни меандри Ћехотине.
Ћотински меандри
Пљеваљско поље некада
Рудник угља, Пљеваљско поље данас ове 2025.год.
Један од данашњих токова, некадашње пљеваљске лепотице.
МИХАИЛО КНЕЖЕВИЋ: Гимназијалац
Михајло Кнежевић, пљеваљски гимназијалац и припадник млађе генерације признаје да млади скоро да немају никакав контакт са ријеком и да је превише анти-реклама за Ћехотину, и да је коначно требамо да посматрамо као једно стварно природно добро. Примјећује из прича свога деде и бабе како им се озари лице када причају о Ћехотини и данима проведеним на њеним обалама, и тај осјећај пореди са патриотским духом који је одавно требао нашем граду и самој реци.
ЛАЗАР ТОМИЋ, гимназијалац.
Лазар Томић, такође припадник млађе популације у Пљевљима и пљеваљски гимназијалац, поручује да нови ток ријеке који ће поново бити уз град, спаја град са природом,и коначно треба да покаже да Пљевља морају да буду зеленија, љепша и поносно мјесто за живот.
Филм ЋЕХОТИНА – ПРОШЛОСТ – САДАШЊОСТ – БУДУЋНОСТ, урађен је ОДЛИЧНО, као од превејаних мајстора документарног филма. Садашњост је позната данашњим житељима Пљеваља, а прошлост ће им помоћи да сазнају нешто од онога што је било. Јесте да нам је позната PANTA REI, Писао сам више пута и ја о реци без повратка , али и Андрић је написао, „Да оно што је једном било, може увек да се врати, та безумна нада , то велико преимућство човека..
Песму Милка Грбовића „Ој’ Ћотино“ и Миша Ђ. Јанићијевића – Злодолца, „Букови“ говори у филму један од најбољих глумаца рецитатора, пљеваљски зет, Лепомир Ивковић, на слици први с десна са супругом Милицом (друга с лева) и аутором овог текста Војканом Б и Радом Аранитовић, песником која је доста тога из завичаја претворила у стихове.
Филм су украсиле и две музичке изведбе песама „Нема више горњег моста“ и „Пљеваљска љепотица“ легендарних Пљеваљских тамбураша. Јер, и Андрић је записао: Заборав све лечи, а песма је најлепши начин заборава , јер у песми се човек сећа само онога што воли. А ми смо волели, и волимо Ћотину, Ћехотину, и овако сакату не желимо је ни заборавити ни оставити… Тешко је било и мајстору стиха Милку Грбовићу, кога је стотине знојева пробило, док је у пјесму није припео, а богами и мени, за ово писање, јер није лако са Ћотином , како је Милко назва „џангризавом“ стрином, што се једном, и то спуним правом/ завадила с’ оном кривом Дрином“. Љубитељи севдалинки, нису сигурно заборавили познату песму „Двије су се воде завадиле“ (Беба Селимовић и Зехра Деовић).
Бгд, 12.ЈАН , 2025. Војкан Т. Бојовић
Текст и ауторске фотографије можете искључиво преузети уз сагласност аутора
