Данас је у Читаоници Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ одржана радионица поводом годишњице рођења дјечијег пјесника и писца Душана Радовића. Наши данашњи гости били су ученици IV-1 и II-2 разреда ОШ „Бошко Буха“ са својим професоркама разредне наставе Виолетом Лончар и Јеленом Бјековић, као и ученици V разреда ОШ „Михаило Жугић“ из Оџака са професором разредне наставе Иваном Џогазовићем и асистенткињом у настави Драгицом Крвавац.
Професорка разредне наставе Бојана Старчевић, која је водила радионицу, дјецу је упознала са кратком биографијом Душана Радовића као и са неким најпознатијим пјесмама које је он написао. Дјеца IV-1 разреда отпјевала су познату пјесму Душана Радовића „Татин музичар“, а своје рецитаторско умијеће представили су нам ученици Аид Бећовић „Да ли ми верујете“, Тијана Биједић „Чуда“, Лидија Кушљевић „Све је пошло наопачке“ и Лара Зечевић „Мали живот“. Другари из II-2 разреда Берна Жига и Теодора Дромљак изрецитовале су „Страшан лав“ и „Бумбар“. Дјеца су, такође, имала прилику да читају Радовићеву поезију, као и да илуструју пјесму по избору.
Душан Радовић, међу дјецом познатији као Душко, рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу. Био је српски књижевник, писац, пјесник, уредник дјечијих емисија на радију и телевизији, дјечијих часописа и ТВ серија или, како је он волио да каже, да је једноставно сваштар.
Његов отац Угљеша по професији је био жељезничар поријеклом из Чачка, а мајка Софија је била домаћица поријеклом из Ниша. Године 1928. селе се у Суботицу гдје Душан завршава основну школу и шест разреда гимназије. Школовање је наставио у Београду студирајући филозофију. Међутим, брзо је одустао од факултета и запослио се. Писао је скечеве, афоризме, најаве, одјаве, пјесме, приче, сценарије за игране и документарне филмове. Радио је у листовима „Змај“, „Пионир“, „Кекец“, био је главни уредник „Пионирских новина“, уредник програма за дјецу Радио Београда, уредник програма за дјецу Телевизије Београд, уредник једног од најбољих листова за дјецу у Европи „Полетарац“, новинар Борбе и од 1975. до 1983. године уредник Студија Б.
Ширем аудиторијуму био је познат по радио емисији „Београде, добро јутро“, која се емитовала на таласима радија Студио Б од 1975. до 1982. године. Свако јутро се у 7 и 15 оглашавао, будио и забављао суграђане својим записима, афоризмима и сатиричним коментарима.
„Ја нисам веровао кад ми је он рекао да ће на Студију Б у 7 сати ујутру нешто да говори, да ће то неко слушати. Па сам му рекао да ли си ти нормалан, баш ће неко у 7 да устаје да би слушао твоје реченице“ присјетио се Матија Бећковић своје опаске на Душкову одлуку о вођењу емисије „Београде, добро јутро“.
Током своје богате каријере створио је дјела која су обиљежила генерације, а поезија коју је писао за дјецу остала је омиљена међу најмлађим, али и одраслима. Сматра се једним од покретача модерног израза у послератној српској поезији, а уједно и критичарем модерне српске поезије.
Неки критичари га везују искључиво за телевизију, да је по томе највише препознат, док његов син, Милош Радовић, ипак сматра да је књижевност за дјецу оно по чему га већина памти.
„Ја, ипак, мислим да је највећи траг оставио у књижевности за децу, мислим да је то нешто највеће што је урадио. Можда није по обиму велико, али мислим да је то најважније или најбоље што је урадио“ рекао је Радовић једном приликом.
Његова најпознатија дјела су збирке пјесама „Поштована децо“, „Смешне речи“, „Причам ти причу“, „Вукова азбука“, „Зоолошки врт“ и многе друге. Уз њих објавио је и књиге афоризама „Београде, добро јутро“ 1, 2 и 3.
Проф. др Тихомир Петровић, историчар књижевности, у својој књизи „Историја српске књижевности за децу“ Душана Радовића је приказао као реформатора српске књижевности, као некога ко је другачије третирао дијете, као и да је имао нов стил пјевања и да је унио ноту свјежине у дјечију књижевност.
„Бачена је на колена анахрона и романтичарска поетска реч. Блиставог дара, животне мудрости, ведрог и паметног рукописа, Радовић руком непогрешивог мајстора, поставља високу меру песничке речи. Његовом збирком песама „Поштована децо“ (1954), којом започиње разрачун и дефинитиван разлаз са конвенцијалном поезијом, дечје песништво хвата стабилан корак са савременом књижевношћу у целини, постаје истински занимљива уметност која живи од своје лепоте, а писац уздигнут на ранг уметника. (…) Детињство као бољи и праведнији свет од сваког другог , дете не као умањен „посебан“ човек, већ као мало „човечанство“, пројектовани кроз игру, шалу и иронију, непресушан су извор Радовићевог уметничког подстицаја“.
