Лични став-Ћотина је Ћотина, а ми смо ми

Документарни филм „Ћехотина – прошлост, садашњост, будућност“, аутора Васа Кнежевића, који је управо премијерно приказан, заслужује све похвале. Ништа се друго није могло ни очекивати од човјека који се посветио заштити ове ријеке и који је најзаслужнији за туристичку промоцију њених меандара у горњем дијелу Отиловићког језера.
Ипак, случајно или намјерно у првим кадровима филма не помиње се ријеч Ћехотина, већ Ћотина, што је изазвало буру реаговања све до оних непристојних и увредљивих за сваког ко, умјесто сада званичног, употребљава много старији назив ове ријеке. Пошто и сам припадам онима који ову ријеку називају Ћотина, изнијећу неколико тврдњи у прилог томе.

• Хидроними спадају у најстарије примјере топономастике односно, именовања водотока настала су много прије назива других облика рељефа или насељених мјеста. Такви називи су изузетно постојани и скоро да не подлијежу суштинским промјенама већ се само, евентуално, прилагођавају развоју језика народа који живи на том подручју.
• Да не залазимо у дубљу прошлост већ да се држимо само потпуно вјеродостојних извора, у другој половини 15. вијека на обалама ријеке о којој говоримо живио је, без сумње, бар оволики број становника као данас. Невјероватно, али истинито. Сви они носили су имена искована из српског језика, ријетко ко из грчког или хебрејског, а скоро нико из арапског или неког од десетак варијанти старотурских језика. Ако је тако са личним именима исто је, без икакве сумње и са топонимима.
• У таквом контексту, сумануто је и помислити да тај народ није имао своје име, свој назив за ријеку око које је живио и која је у великој мјери утицала на његов опстанак што значи да се име ријеке о којој је ријеч може налазити једино у српском језику, његовој етимологије и начину творбе ријечи. Није ваљда да је српски народ чекао некаквог Ћеху да дојаше из Анадолије па да по њему да име ријеци која га је безброј година прије тога хранила.
• Већина назива у српском језику настаје тако што се предмету или појави (оном што се може очима видјети) истакну оне особености по којима се разликује од осталих истородних премета или појава. Тако је нека планина или бијела или шарена или зелена, па ето Бјеласице, Шар планине или Зеленгоре.
• Идући трагом ове непобитне истине како у српском језику настају називи и имена, сагледајмо по чему се то ријека о којој говоримо разликује од осталих ријека у њеном окружењу а то су Тара, Лим и Дрина, зашто не и Пива. Све побројане ријеке имају карактеријетику да су плаховите, бучне ријеке које ломе све пред собом, просто цијепајући рељеф и тиме стварајући кањоне. Ријека о којој говоримо једина није таква. Њен ток је спор, често се разлива и прави меандре, а у ријетким случајевима када надолази, умјесто да односи, она наноси плодну земљу. Тако је настало неколико поља или ширих котлина најплодоноснијих од Мораче до Мораве. Дакле ова ријека се од сусједних разликује по томе што јој је ток миран, што се без гласа провлачи кроз ниске и шумовите обале, што не хучи ни кад јој је водостај повишем. Што је тиха!
• И како ће се у духу српског језика назвати таква ријека? Наравно ријечју која савршено осликава њену посебност – ријека која је тиха, ријека која ћути. Сходно тадашњем, средњевјековном, начину творбе и изговарања ријечи – ТИОТИНА или ЋОТИНА!
• Дакле, коме криво, коме мило, у вријеме када је дато име овој ријеци, а и све до недавно, у говору српског народа глас „х“ је без изузетка био безвучан. Навешћу само неколико примјера: садашњи облик ријечи „тихо“ све до недавно изговарао се као „тио“, садашње ријечи „храст“, „хљеб“, „храна“, „похара“, „бехар“ изговарале су се као „раст“, „љеб“, „рана“, „поара“, „беар“. Набрајање би нас одвело у бесконачност и сваки примјер би потврђивао да се ријека о којој говоримо може звати само ТИОТИНА или ЋЕОТИНА или избацивањем једног од два сусједна самогласника за шта такође има безброј примјера – ЋОТИНА.
• Из свих поменутих непобитних аргумената изводи се само један закључак: Изворно име ријеке која протиче кроз срце општине Пљевља је само Ћотина или Ћеотина, а никако Ћехотина.
• О томе због чега се на картама из периода прије средњег вијека нигдје не помиње име Ћотине, само ћу се запитати, а шта ако је и тада ова ријека носила име смислено и разумљиво само на српском језику, исто као и град који се налазио на њеној лијевој обали тамо гдје се њена притока Везишница сваке године излива из корита, због чега је поље испод града СПЛАВНО. Но, то је друга и дуга прича.
  На самом крају рећи ћу само још двије ствари. Језик никад не лаже, људи лажу и што би рекао покојни стрико Дико, Бог да му душу прости, када би неко од нас млађих почео да прича о нечем што не разумије – Покри се ушима и ЋОТИ!!!

Рајко Палибрк