O profesoru dr Bošku Živkoviću
Iz pera profesora dr Sretena Ćuzovića Otila: Sećanja iz skrivenih niša duše
Željeno ostvareno na etičan način – Sa prirodnih visina do akademskih vrlina!
Nad rukopisom ovog priloga Skrivene niše duše – Sećanje na profesora Boška Živkovića iz gimnazijskih dana javljaju se neminovno dileme kada je reč o konceptu samog priloga. Ispoštovati propozicije organizatora ovog skupa-biti kartak, s jedne strane, oslikati gimnazijskog druga u prostoru i vremenu dok (raste/odrasta…), s druge strane, nije lako. Rečju, predstaviti Boška na Putovanju kroz pljevaljsku Gimnaziju „Tanasije Pejatović“, nadaleko poznati hram nauke – Platonovu akademiju kako su je nazivale brojne generacije učenika od osnivanja 1901. Akademiju, odakle smo nasatavili Putovanje – let ka vidikovoj liniji ( univerzitetskim gradovima), gde je počasno mesto pripalo Beogradu, gradu u kojem se Boško školovao, radio, i, u kojem počiva.
Kad čovek uzme pero, s namerom da napiše prilog o svom drugu iz gimnazijskih dana, počinje razmišljati šta bi mogao napisati imajući u vidu da je reč o poznatom i priznatom naučnom radniku. Čoveku koji je izveo brojne generacije studenata na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i drugim fakultetima u regionu. Napisao samostalno ili u koatorstvu tolike knjige (monografije, udžbenike, radove…itd.). Rukovodio, savetovao i predsedavao brojnim telima i odborima gde su se donosile važne odluke monetarne i makroekonomske politike Republike Srbije. Krčio put finansijskim tržištima i drugim novitetima u postranzicionoj Srbiji. Sedeo, tik, do sobe, u kojoj su „stolovali“ guverneri Narodne banke Srbije od osnivanja (1884) do danas. Ipak, od svih funkcija i zvanja, kako mi je govorio, najdraže mu je bilo zvanje profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Let ka vidikovoj liniji: Od Lijeske preko Pljevalja ka Beogradu
Život je Putovanje kroz tunel koji je negde više, a nege manje osvetljen!
Ispisujući ove redove, pribojavam se da li sam uspeo da izbegnem sudbinu korozivnog ljudskog kratkog pamćenja? U trenutku kritičkog preispitivanja javila se u meni i pomisao da je sadržaj rukopisa bremenit i ponečem suvišnim. I ma koliko sam se trudio da napisano o prof. Živkoviću odiše atmosferom intimnog i jezgrovitog: Sećanjima (uspomenama) iz gimnazijskih dana sačuvanih u skrivenim nišama moje duše, to nije i potpuno moguće. Setimo se, kad je Edip na Putovanju za Tebu sreo sfingu, i ona mu je postavila svoju zagonetku, njegov odgovor je bio : čovek Što će reći da , u širem kontekstu značenja, odgovor upućuje na saznanje da je čovek bitan, ali da on živi s drugima i da su mu drugi potrebni kao tas i mera ličnih postupaka. Otuda je i ovaj prilog koji opisuje gimnazijsko Putovanje Boška Živkovića opširniji.
Valjalo je da i ja, pišući, o Bošku gimnazijalcu, u ovim godinama naknadne pameti ponovo odigram doživljeno i proživljeno, s jedne strane, imajući na umu da se životopis (ni)jedne ličnosti, pa makar se on odnosio samo na gimnazijsko đakovanje ne završavama s ovom deonicom putovanja, s druge strane.
Red je, da pišući o prof. Živkoviću, kažem nešto i o korenima/mestu odakle je započeo Putovanje – let ka vidikovoj liniji.
Malo je kom gradu priroda podarila toliko lepih mesta kao Pljevljima. I malo je sela kao pljevaljskih, koja su iznedrila toliko uspešnih ljudi. Jedno od takvih sela je i rodno mesto profesora Živkovića – Lijeska , u kojem i započinje njegova životna priča (1954). Zanimljiv ambijent zaklonjen borovom šumom zvanom Drijeljevina, s leve strane puta Pljevlja-Žabljak, na 25. km od Pljevalja. To geogrfsko odredište (toponim) koje je pohodio i opisao Jovan Cvijić sa svojim učenikom Tanasijem Pejatovićem , profesorom i prvim direktorom Pljevaljske gimnazije, okruženo drvećem i bujnom vegetacijom, bili su lepše mesto za odrastanje od nekih drugih urbanih mesta. I očito je da je taj krajolik utkao mnoge vrednosti, u profesora Živkovića.
Retki su danas ljudi takvog kova kako se to kaže u mom zavičaju: slobodnog duha, pristupačni, kreativani, talentovani, vredni i privrženi porodici…Energični, vedri i maštoviti, odlučni i odgovorani. Ponositi, ali skromani i tolerantani kakav je bio prof. Živković. Spreman uvek da pomogne, oprosti i preuzme odgovornost. Za druge, uvek je imao razumevanje, uvažavanje i saosećanje.
Usuđujem se reći da je prof. Živković pripadao onoj malobrojnoj grupi ljudi za koje se može reći da je privilegija sresti takvu časnu, plemenitu, inteligentnu, doslednu i moralnu ličnost.
S druge strane, kako ističe ugledni francuski pisac Stendal “Niko se ne diže tako visoko, kao onaj koji zna kuda ide”. Posmatrajući životni put i rezultat profesora Živkovića, sa ove vremenske distance, jasno je da je on znao kojim putevima treba hoditi, vodeći se i Napoleonovom misli “Sav napor se isplati samo onda ukoliko ne odustajemo od onoga što smo naumili”.
Kao jedan od značajnih predstavnika prostorno malih, ali duhovno velikih Pljevalja, uglednih i stasitih intelektualaca, profesor Živković je bio i ostao reprezent našeg akademskog profila, obrazovanja i tradicije, Pokazatelj i mera sposobnosti naših pregalaca onoga, ali i ovoga doba, da se iz malog seoskog mesta može ostvariti rezultat za poštovanje u širim razmerama.
Željeno, ostvareno na etičan način!
Kragujevac, 18.09. 2024. godine
Prof. dr Sreten Ćuzović Otilo
Član predsedništva Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES)
