У читаоници Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ представљен је књижевни портрет Жељка Чуровића Лисанског.
Ријеч је о познатом српском књижевнику, публицисти и предсједнику Савеза Срба из Црне Горе који је пред пљеваљску публику искорачио са своје три књиге: Црвена Гора, Струне Перунове и Анђелија.
У свом уводном слову, директорица Бојана Ђачић је поручила да је Чуровић покушао да спаси од заборава крваве записе српске историје, а све то не бисмо ли једном прогледали.
„Открио нам је истину и паклена дешавања током Другог свјетског рата. Отворио нам је врата комунистичког пакла који је започео током рата, а у лажном миру настављен још већом жестином. Чак и онај који је пуким случајем главу сачувао није могао да избјегне казаматски погром који је попут воденичког камена млио душу, дробио кости, ломио и кидао достојанство. Све је било смишљено да се човјек унизи и унакази, сломи воља, савије кичма, убије Бог у човјеку“, истакла је, између осталог, директорица Ђачић, указујући да је дјело „Црвена гора“ јединствено књижевно свједочанство које нема за циљ да се распирују братомржња и крвомутне освете, него је ријеч о својеврсном позиву потомству на отрежњење и исцјељење јер, како каже она, зло и мржња никоме не доносе ништа добро на личном, али и на свенародном плану.
Чуровић је истакао да је његова намјера била да каже истину, да је запише, и да је остави генерацијама, јер ако не знамо истину, додаје он, никада се не можемо ни поправити.
Посебно је упечатљиво свједочанство које је отргао од заборава, а које нам говори о догађају гдје је један млади комуниста убио рођеног брата и бацио га у јаму, не дозволивши њиховој мајци ни да га честито сахрани.
„Није твој отац био народни издајник. Ја сам га убио по наредби партије“, рекао је на самрти брат-џелат свом синовцу.
Када је ријеч о књизи „Струне Перунове“, Чуровић је рекао да је прича о гуслару Перуну Перуновићу нестварна. И, заиста, када се осврнемо на живот Перуна Перуновића, његово школовање у Богетићима и под Острогом, потом друговање са чувеним Станиславом Винавером, четовање са Војиславом Танкосићем, и шта је све прошао у Великом рату, али и након рата, закључујемо да је ријеч о особи нестварног духа, очите храбрости и мноштва талената.
На самом крају, реномирани српски новинар, књижевник и колумниста Михаило Меденица, говорећи о дјелу „Црвена гора“, присјетио се и страдања своје породице у времену комунистичке репресије, те практично свакодневних батињања које је проживљавао његов отац Момчило као тринаестогодишњи дјечак, само због тога што је син четничког команданта који је убијен на Зиданом мосту.
Књижевно вече су обогатиле и гусларске струне млађаног Секуле Церовића који је завриједио велики алауз присутне публике, али и кратки наступ барда српског глумишта Лепомира Ивковића који је испричао незаборавне детаље из живота великог српског војводе Живојина Мишића.
