Obrazloženje žirija:
Satirična priča „Pačinići“ je jedna od rijetkih priča koja čitaoca ne ostavlja ravnodušnim. Autor uspijeva da angažuje čitaoca do te mjere da se on zapita i zamisli, čak i kada završi čitanje. Priča je protkana intelektualnim izazovima i naglašava neodređenost i nepreciznost, čime autor priči daje posebnost i originalnost.
Još jedna važna osobina ovog teksta je da autor nije vezan za određeno mjesto ili vrijeme. Ova univerzalnost omogućava priči da se desi bilo gdje i bilo kada, čime se naglašava njena semantička vrijednost.
„Pačinići“ razotkrivaju socijalne anomalije, upotrebljavajući kratke rečenice, što stvara napetu atmosferu neizvjesnosti. Glavni lik je predstavljen kao zaintrigirani posmatrač sa elementima erotskih želja koje su povezane sa smrću. Priča uspješno koristi biološke motive i erotiku, ali bez vulgarnosti.
Sustret sa totalitarnim ideologijama otkriva nove slojeve značenja. Likovi su prikazani kao ljudi koji su uhvaćeni u klopku sistema, poput Borgesa, sa tragičnim sudbinama. Priča se ne završava optimistično, već ostavlja čitaoca sa osjećajem neizvjesnosti i tuge.
„Pačinići“ su priča koja zaslužuje pohvalu i nagradu za svoj jedinstven pristup i stil.
Žiri za nagradu „Vuko Bezarević“ za 2024. godinu radio je u sledećem sastavu:
- Milena Jović – predsjednica žirija
- Bojana Grujić – članica
- Dejan Miličić – član
Biografija Milana Todorova
Milan Todorov je rođen u Surdulici i diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Poznat je kao romanopisac, pripovjedač i satiričar.
Objavio je brojne knjige priča kao što su:
- „Hodam sa kruhom“ (Matica srpska, 1976)
- „Bezbroj naših života“ (BAK, Beograd, 2011)
- „Ne mogu ovde da dočekam jutro“ (Arhipelag, Beograd, 2014)
- „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika“ (Arhipelag, 2019)
- „Kasni životi muškaraca“ (Lom, Beograd, 2022)
Njegovi romani uključuju:
- „Lek protiv smrti“ (Čarobna knjiga, Beograd, 2016)
- „Redosled jednostavnih stvari“ (Čarobna knjiga, Beograd, 2017)
- „Pristanište“ (Advergo, Novi Sad, 2018 i 2019 – ponovljeno izdanje)
- „Ne mogu svi da umru leti“ (Arhipelag, Beograd, 2020)
- „Kukavičke junacke pesme“ (Arhipelag, Beograd, 2022)
- „Najbolje godine“ (Adresa, Novi Sad, 2023)
Kritičari ga hvale kao jednog od poslednjih pripovjedača srpske književnosti koji veruje u moć dobre priče. Njegova djela su prepoznata po dubokom smislu i snažnim emocionalnim rezonancama.
Milovan Todorov živi i radi u Beogradu, a njegova nagrađena priča „Pačinići“ potvrđuje njegovu sposobnost da kroz satiru pruži duboke uvide u ljudsku prirodu i društvo.
Pačinići
Milan Todorov
Nagrada „Vuko Bezarević“ za 2024. godinu
Gospodin M. sve detaljno proverava. Svaku stvar, svakog čoveka, svaku situaciju. Najmanje dva puta.
Dvaput se i ženio. Nije imao poroda. Nije imao sreće sa ženama. Oba puta je postao udovac. Ipak, nije odustajao. Mnogo je voleo žene.
Posle su tu bile devojke. Njegov samački stan. Siguren. Prvi s leva. Oskudno odevene studentkinje koje su pokazale blisknju Akademiji za porno kulturu. Trenutak kada se mladost iskarda iz stana. Usput, broji državne novčanice.
Posle je otišao u invalidsku. Izražene neurološke smetnje. Pluc vežbana muška zlatna žila. Njegovo interesovanje za žene naglo usahnu. Ustupi mesto interesovanju za smrt. Koliko je bio optimičen erotikom, toliko je sada fasciniran fenomenom smrti.
Statistički podatak u novinama ko kome u svetu svakih sekunde dogodi 1,78 smrti. Neverovatno, pomisli.
Istraživao je druge hronike. Čitao policijske izveštaje. Prevrtao izgovorene knjige.
Mnogo je bilo prirodnih smrti. Ali, vime nasilnih. Nasilnih smrti je bilo mnogo više nego u statističkim beležnici! Polovi su, za dobre pare, sahranjivali samoubice kao prirodno umrle. Država je mladim potencijima u ratu i na služenju vojnom roku vodila kao nestale.
Više nije bilo zapretanih brojnih zločina. Ukazavala je i prijatelj na to sa krivom. Smatrala je da je srebraje zločina, veli zločin od činjenja zločina, jer otvara prostor za novi zločin.
Uzeo je nalivpero, presavio hartiju. Na belom listu, u zaglavlju stavio: Kabinetu predsednika države. Ispod: Predsedniku na ruke.
Već je pala noć, ali on se nije obazirao. Uostalom, poseteno je prestajala nesnosna larma. Liftovi, vrata, telefoni, dežurilja, muzničari, psi, mačke, drkanje pubertetlija, poštari, dostavljači pica, drogirane devojčice iz komšiluka, pederi. Ništa, ništa, ništa. Ponekad pogled kroz studentski prozor. Umesto neba, ispljuvljni na asfaltu. Mogao je da se, na miru, posveti svojoj misiji.
Prošla je uveliko i ponoć. On je tek bio na dvadesetoj stranici. Tada ču da neko otključava vrata.
„Ne uznemiravajte se, gospodine M.,“ reče mu neočekivani gost.
Kako se osmej pokačio što je, svojeručno, onim talentovanim akademcima davao ljubav ovog grada! Uhvatio se za telefon. Tek tada je primetio da je kabl ispresečen.
„Ko ste vi?!“
„Polako, gospodine M. Prvo da se raskomotim…“
Skine u ruci kabanicu. Odozdo knjigovođa. Meke kožne rukavice spustio u krilo.
„Toliko je posla u zadnje vreme! Odakle da počnem?“
Seo je u fotelju naspram pisaret stola. Preturao po spisima i izrazitnim. Dugo, kyhe. Zatim poče da obrazlaže razloz ovog posete.
„Upornost sa kojom mračnje statističke podatke sistematizujete, a naročito vaša namera da ih učinite javnim – saopšti uplahšenom gospodinu M. – nije mogla da prođe nezapaženo.“
„Da li ste za šolju kafe ili čaja? Možda rakijicu? Imam dobru iz sela… iz Jagura“ – ponudi ga gospodin M.
„Hvala. Dok radim, nikada ne pijem. Pravilo Službe.“
Iz nabubrele aktovke najzad izvadi svežanj knjigovođstvenih kartica.
„Saznala do kojih ste, gospodine M., došli su interesantna. Mi smo, međutim, otišli korak dalje. Fokusirani smo na deo centričnu sekundu… Da li me pratite?“ – pitao je poslato zbunjenog gospodina M.
„Sekundara smrti…“ – uzdahnu gospodin M.
„Upravo to. Dobro ste to nazvali. Nećete se ljutiti ako to i zapišemo. Kako ste rekli?“
„Sekundara smrti.“
„Bravo! Ako se u toj sekundi dogodi 1,78 smrti, pitam vas šta je sa smetimo onih preostalih 0,22 odsto života?“
„Bojim se da vas ne razumem…“
„Vidite, dok kao Službu ne brine smrt. Ona je nezbeksonst. Nas brine tu brojka nije okrutna. Drugim rečima Služba je fokusirana na 0,22 odsto ljudi koje nastavljaju da žive…“
„Zašto?“ – upita gospodin M, sada već u pola glasa.
„Delimični sekundarci katkad odlučuju o životu!“
„Čijem životu?“ – promuca, beh dobro uzdrmani gospodin M.
„Predsednikovom!“ – šapnu mu u uvo nepoznati, da bi sledećeg trenutka iz čest glasa proderao:
„Ko sme da diže revoluciju?! Pačini, pilićni, zeče? Hajdete, molim vas!“
Aaaa! – jeknu gospodin M.
„Mrtvi, logično, ne mogu!“
„Ne, ne mogu.“
„Živi i zdravi ne smeju.“
„Ne, ne smeju!“
„Dakle, treba nam samo tri polumrtvih. Odnosno, kako statistika lepo kaže, 0,78 odsto mrtvi u jonč nedobrojanoj, trajućoj sekundi! Oni nemaju prava da izjutre, zar ne? Ti su spremni na sve, jer znaju da im je tako malo ostalo od života!“
Lice poslodina M. postade belo kao papir ispred njega.
„Upravo to je naš problem, gospodine M. Zato su nama potrebni, isključivo, 100 posto mrtvi građani! Samo se za 100 posto mrtvor građanina može reći da je lojalan građanin!“
Gospodin M. klonu glavom na pisani sto.
Posetilac pažljivo presavi spise. Vrati službena dokumenta u aktovku. Odmah potom navuče rukavice golubije boje i iza pojasa, vrlo pažljivo, gotovo nežno, izvuče službeni pištolj WELROD, sa prigušivačem, kal. 7.65 mm.
