СЛ. БР.1
Када је у Призрену, завршио богословску учитељску школу 1922.године, СТЕВАН Т. ПЕТРОВИЋ ( 1894 – 1944) је ИСТЕ године РУКОПОЛОЖЕН ЗА СВЕШТЕНИКА, и постављен за пароха бољнићког у једној од 12 парохија које је тада имао пљеваљски протопрезвитерат.
Како бољанићка парохија, није имала ниједан храм нити молитвено место, свештеник Стеван је кренуо да са парохијанима од остатака цркве Успенија пресвете Богородицe у Стречању из 13. века, која се налазила између Буковице и Чајнича, порушене још у турско доба, обнови и почне са чинодејствовањем. За ту прилику имао је подршку својих парохијана и ангажовао је познате мајсторе – неимаре тог времена Максима Т. Бојовића са синовима Тодором и Озреном и 1924. Уговором су договорени радови…. a Максим је дао гаранцију, кућу у Пријепољу и Пљевљима, да ће радови бити урађени квалитетно и на време. И ево, тако би читав један век.
Неимар Максим Т. Бојовић (1852 – 1945) први слева са супругом Христином и братом Радом. Стоје ћерке Јелисавета Саја и Даница Дана и синови Тодор (1900 – 1987) и Озрен (1903 – 1993). Када су дошли у Стречање да почну обнову цркве , порушене до темеља и са изниклим дрвећем и коровом, нико од придошлих парохијана, није хтео да сече дрво, верујући да ће брзо умрети. Залуд су их уверавли да је то сујеверје и да се црква не може обнављати док се тај посао не уради. Бојовићи су и то учинили и Богу хвала наживели се, и тако показали снагу верујућих. Све ово , записао је у својојим текстовима новинар и публициста Бошко Пушоњић.
Прва страна уговора, сачињеног 02.09.1923.у Буковици између предузимача Максима Бојовића грађевинара и Одбора цркве Стречањске у Буковици а која је сада у порушеном стању , у лицу његовог председника , свештеника Стевана Т. Петровића….
Свештеник СТЕВАН Т. ПЕТРОВИЋ (1894 -1944) најзаслужнији са својим парохијанима за оживљаваљње цркве Успенија Пресвете Богородице у Стречању 1924. год.из 13.века која је вековима била у рушевини. и четири године касније, изградње храма Св. Петра и Павла у Бољанићима 1928.године . Свештеник Стеван одлази 1938. у Сарајево за секретара црквеног суда Дабро- босанске епархије.
Мислим да би на оба храма , у Стречању и Бољанићима требало поставити спомен плоче , као знак захвалности и сећања на овог дивног духовника и човека, који је 1944.год. настрадао у групи српског народа која се од Сјенице кретала према Н. Вароши и била бомбардована од „савезника“ . Сахрањен је крај цркве у Сјеници.
Свечаност у Стречању ( негде и Сречању) поводом освештавања обновљене цркве, на којој је присуствовао и г. Јеротије Гавриловић епископ пећки.
Ускоро ће и црква у Бољанићима (1928) обележити свој први век постојања и ту би требало ставити обележје захвалности и сећања на оне који су утемељивачи њеног настајања.
У Летопису храма Св. Петра и Павла у Бољаницима, о. Стеван Т, Петровић записаће, поводом одласка на нову дужност:
Свештеници парохије бољанићке 1922 – 1975: С лева:
Стеван Т. Петровић (1894 -1944) , Саво Ј. Шиљак (1909 -1945) ,Ратомир Рашо М. Јанковић (1915 – 1941) и први послератни парох Ратко В. Госпић ( 1916- 1992) Од 1946, парохију су повремено опслуживали и свештеници: Милан Д. Крезовић, Новица Јањић, Обрад Тасић, Милутин Андрић…
Из Летописа цркве, опроштај пароха Стевана Т. Петровића , пре одласка на нову дужност у Сарајево 1938.
А какво је стање у цркви Св. Апостола Петра и Павла у Бољанићима, најбоље сведочи страница летописа цркве, тадашњег пароха Ратка Госпића.
Свештеници с лева на десно:Арх.намесник пљеваљски Милорад Милан Д. Крезовћ, протојер.Обрад Тасић парох руђански и Ратко В. Госпић парох Бољанићки и поблаћки, године 1959. Приликом преношења иконе Богородице чајничке Краснице и исцелитељке у обновљену цркву Пресвете Богородице у Чајничу.
На путу сачувања кроз векове тамног вилајета, и црква у Стречању била је уточиште Икони Богородице Чајничке, што дивно записаше свештеник Угљеша Скоко и Синиша Ћеха.
Пљевљанке су биле заветне чајничкој цркви и икони Богородице чајничке краснице и исцелитељке, па су одлазиле за Малу госпојину славу цркве, у Чајниче, највише захваљујући возачу Јездимиру Јелу М. Јанковићу ( брат свештеника Ратомира Раша М. Јанковића (1915 -1941) једно време старешина цркве у Стречању) који је својим камионом , са монтираним клупама на каросерији возио вернике за славу храма Малу Госпојину 21. септембра.
Велику захвалност , за помоћ у писању овог текста, дугујем свештенику Угљеши СКОКУ, Хвала му и од Бога здравље.
ВОЈКАН Т. БОЈОВИЋ
Београд 01,02, 2024.
