Ако је тачно да је најузвишеније витештво духа „посветити живот истини”, како су тврдили Русо, Толстој и Декарт, онда нам пут истинског препорода мора започети истином.
Не може бити преображаја нације без преображаја човјека. Ако хоћемо да се од зла спасемо, морамо преиспитати себе, јер тражење кривца у другима може нас одвести на странпутицу која би била наше коначно уништење.
Свети благочестиви Немањићи,
поставили су темељ држави Србији, култури и светој вјери православној.
Дакле, Срби подвижници, светитељи и апостоли Божји, уједно су идентитетски и карактерни символ наше вјере, културе, историје, славе којој је Немања, односно Свети Симеон, дао тијело, а Свети Сава душу и тако су остварили идеалну симфонију државе и Цркве. Свети Сава је у наше душе уградио неисцрпно духовно благо из светогорске ризнице.
Расткова одлучност, истрајност и опредељеност,
из које ће се након непуна два вијека изњедрити косовски завјет, потврдио је
високо са манастирских зидина држећи одсјечене власи, повиком: „Сава ми је име!”
Читав свој живот провео је у подвигу и тиме је завјетовао сваког Србина да нађе у себи то благо и умножи га као вјерни слуга таланте.
Чувањем духовне вертикале, односно светосавља, преображавамо себе и све око себе.
У добу полувјековног идеолошког беспућа уништене су и моралне вриједности српског народа.
Истребљењем традиционалне патријархалне етике, срушена је породица као стуб једног друштва.
Ми живимо на међи два свијета, између двије културе Истока и Запада. Борба између западног царства лажи и добронамјерног истока не јењава.
У ери конзумеризма комфора и материјализма прождиру нас канцерогене намирнице, западњачки трендови, атеистичке, екуменистичке, феминистичке аномалије.
Постајемо душе без духовног центра и моралне осовине. Интелигентни, али карактерно потрошени. Без примарног циља, без жеље и воље за буђењем разбистравањем, просветљењем, очишћењем и обожењем разума. Без намјере за освајањем моралних и етичких хоризоната који се тичу свих нас.
Налазимо се на дну своје националне, моралне, психолошке, али прије свега духовне кривуље прихватајући перфидно бачени мамац који је дубоко разгранао своје коријење у васпитно – образовном систему.
Ноћ вјештица, као апсолутна деструкција духа, која тежи уништавању духовне екологије у Божјим створењима, смотром декаденције, клањањем трулежним идолима, конструише сензационализам оркестрираним маскирањем у вјештице и вампире, скрнављењем дјечијих душа
водећи их у амбис пропасти. Круцијални предуслов и јасно дефинисан циљ луциферове експедиције јесте планско и системаско угњетавање младих душа, намећући спиритизам као легитимну и прихватљиву игру.
Демократска структура антихришћанске свјетске империје, њени идеолози, као племенски клан, грамзивим ритуалима, антихристовом стратегијом скрнаве идентитетске светосавске вриједности, култивишући глобалистичке мутације, празновјерје и обману, све оно што се крши са принципима чојства и јунаштва, здравим одрастањем, васпитањем и образовањем сваког српског чеда! Васпитно – образовне установе су претворене у полигоне за испуњавање жеља глобалних колонизатора и политичких квазиелита.
Као резултат разграђених елементарних норми, имамо пројектовану токсикоманију у виду вјештичарења! Ноћ вјештица је потписивање пакта са сатанистичким царством таме. Ноћ вјештица је ноћ деградирања и скрнављења православља. Ноћ уништавања светосавског идентитета.
То је сатанино гордо племе. То су легиони демонизованих протува и
још једна малициозно подметнута западњачка комерцијална пропаганда.
Иако, есхатолошки барометар показује да је свјетско зло скоро сазрело за антихристову диктатуру, за бујање фарисејског безумља, за коначан пад у чељусти америчке демонкратије.
Распети између Бога и легиона отпадника који вапе за нашом капитулацијом, глобалисти заборављају чињеницу да је Православље духовна борилачка вјештина против евроамеричког безбожништва, либерализма, идолатрије, палог људског разума, содомског богохулења, и да српски и руски народ у својој души носи духовни пасош вјечне православне империје.
Православље као ризница светиња, нетљених, целебних моштију и молитви преподобних подвижника и угодника Божијих је неуништиво.
Да нам Господ Бог, Мајка Божија, Свети благородни Немањићи, Свети Лука и Свети Петар Цетињски помогну у истрајности и одлучности да будемо оно на шта смо завјетовани. Срби честити и светосавски. Српска историја је наш искон, Светосавље зора нашег спасења и наш путоказ од тога како треба да се молимо Богу, до тога како треба да презремо и елиминишемо наметнуте манипулативне маневре содомских расколника.
Текст: Бојана Ђачић
