Свакако да је низ догођаја почетком 19. века, утицаао на живот , привредне и културне прилике и у Пљевљима. Пре свега, то је пад Дубровачке републике, укидање седишта херцеговачког санџаката у Пљевљима 1831. Велике епидемије, од којих је најжешћа била она од куге 1863. па пожар који је уништио велики део пљеваљске чаршије, те разне буне и ратови…Доласком аустроугарске на просторе Пљеваља, и градња великог војног логора на Доловима , Метаљци и другим околним местима ( Бољанићи Јабука…) оживеле су многе занатске и трговачке делатности а поготово угоститељске, крчме, ханови, кафане…
Изглед градске кафане пре скоро сто година биле су оличење варошког живота. Неки су је називали школом са разним предметима којих није било у правим школама. Ту су се водили разговори на разне теме, политике, посла, фудбала, певало, препричавало, збивале шале…
Доласком аустроугарског окупатора у Пљевља, измењен је готово целокупни начин живљења , рада и понашања пљеваљског , поготово српског становништва. Дуговековни обичаји, да се људи састају готово искључиво по кућама о славаама и другим догађајима, сада се убрзано мења изласцима посебно у кафанама, уређеним по аустријским укусима и потребама, у пићу и јелима.Тако је присуство војске две царевине, омогућивало Пљевљацима да покажу своје већ стечено умеће и таленат за трговину, али и у услужнм делатностима какве су биле оне у хановима , ашчиницама и новоизграђеним хотелима, које су све више преузимали улогу ханова. Иначе у Пљевљиам је било много ханова и највише у власништву турака- муслимана: Најстарији је био Караван сарај (на месту данашњег Трга 13, јул, а у „тијесној чаршији“ назван по последњем власнику Мулов (Бамбур) Хан, на Јалији Муратов хан, на месту данашње општине Махмутов хан, на Вароши Дуранов хан , Церовића хан , више „Срб. Краља“ Зечевића хан …па Дајевића хан…
Ханови губе своју делатност, јер Пљевља нису више била на путу Дубравника ка истоку и њихово место преузимају доласком аустроугарске војске хотели. Највећи и најбољи, у то време, био је Бајића хотел. Имао је кафану , ресторан, сепаре, а собе на спрату и подкровљу…
Путописац и хроничар тог времена, Јефто Дедијер, у својој књизи Стара Рашка, пише за Пљевља после ослобођења 1912:
- Варош је сасвим чиста и лепа, што је чини најбољом вароши у Санџаку. Ипак, и поред многих оријенталних особина (дућана с ћепенцима, турских кафана и неколико ханова) она имају изглед средњоевропске вароши, у којој се поред набројаних грађевина могу видети и модерне радње, боље кафане и хотели (Живковића, Манастирска, Бајића, хотели и гостионице Милет Башта) и много лепих приватних зграда …
***О пљеваљским , хановима , крчмама, кафанама… писао сам детаљно за монографију ИСТОРИЈА ПЉЕВЉА ( Пљевља 2007) за оне које би ова тема можда интересовала.
У бифеу некадашњег Дома Српског певачког друштва „Братство“ (у данашњој Тршовој улици наспрам цркве) Неке сам затекао: Чедо Радовић, Владе Лучић , Милан Мирковић и хармоникаш сајџија Алија Ичелић 1935. године. Овде је Рајо Бајчетић, приказивао прве филмове у граду са својом „Волгом“ која га одвела 1941 до логора Матхаузена!
Последњи гости (Раша Драгаш, Перо Грдинић, Преро М. Србљановић и Павле Мићко Бојовић.) некадашње „СЛАВИЈЕ“ са пластичим столовима и столицамаи почетком шездесетих п.в
Хотел „Ловћен“ (десно) један од првих које је аустриски окупатор подигао у центру града, за своје потребе, налазио се на углу данашње Тршове улице и Краља Петра (сада самопослуга и стамбени простор) а лево је хотел „Српски краљ“ власн.Манастира Св Тројица , подигнут пред Други св. рат. У приземљу хотела, кафану је држао Вехбо Диздар и Зухра Мршић, под именом “ Анкара“. После Другог рата конфискован и радио под именом „Зеленгора“.
У неким бољим временима, У срцу чаршије био је хотел „Славија“ (сада је ту хотел Пљевља) Дрвени столови и столице и бели чаршафи, за госте….
После Другог св. рата власник Видоје Јауковић је хотел претворио у „гостионицу“. Често је у првим послератним годинама служила за митинге нових власти. Убрзо национализована, затим почетком шездесетих година п.в срушена. Парола „Живела непобедива црвена армија “ завршила је у рушевинама са осталим објектима некадашње чувене пљеваљске чаршије. Записа песник М. Јовић: А чинило се , ништа чвршће од ње!
Једини преживели објекат у рушењу чаршије кућа Ника Рабреновића (1888 – 1963) Био је то честити трговац пљеваљски који је „жив“ новац донео радићи по рудницима Америке. Историјски балкаон са кога су говорили и војвода Павле Ђуришић, и руководиоси нових власти, све до изградње Дома културе 1950. На балкону чланови Никове породице.
Хотел „Златибор“ Вукашина Жугића (отац хероја Божидра Жугића пор.војске КЈ) налазио се на Вароши на углу улица Краља Александра сада В. Јакића и Краља Петра.
На углу Тршове улице и Кр. Петра, налазила се кућа трговаца Пера Јанићијевића и његових синова Јанићија и Ђорђа, у којој су поред радњи биле и крчме – кафане.
ЈАЛИЈА
И да у овој ретроспективи пљеваљских кафана, дођем и до другог краја чаршије. – ЈАЛИЈЕ! Њен заштитни знак, некадашња кућа Безаревића, кафана „, „Кореја“, “ Шупља Стјена“, па „Београд“…као и Мулов хан (лево)
Слика доле: Јалија на разгледници 1930. и 1950. !
Јалија (турц. обала) имала је својих чари. Били су познати њени „Јалијаши“ о којима је писао новинар Данило Ераковић, Побједа (07.04.1957) али и лепе „Јалијашице“ које сам забележио и у мојим текстовима и књигама. А песник Миленко Јовић посвети јој и једну од својих песам у „Запис о граду“:
„У дубоком незнану / пијана и убога/ успављује прошлост/ смишљајући се невјешто/ у неком другом времену….“
***** Већ сам истакао да сам детаљно на ову тему писао за монографију ИСТОРИЈА ПЉЕВЉА , сада ћу се још само задржати на хотелу „ЈАДРАН“ Драгог Стојановића зв. Србин или „србијанац“. Стасити млади човек, у чијем је ресторану почињала своју каријеру краљице севдаха ВУКА ШЕК(Х)ЕРОВИЋ (1903 – 1976).
ПЕВАЈ ВУКО, ДА СВИ ПОУМИРЕМО !
Краљица севдаха: ВУКА ШЕХЕРОВИЋ (Зеница 1903 – Петровац на Млави 1973) певала је тридесетих година у Пљевљима , где је и запажена њена изузетна интрпретација севдалинки. Ту се догодила и њена прва велика љубав , Драги Стојановић, Србијанац кафеџија , у чијем хотелу „Јадран“ је Вука и наступала, а он често је падао у дерт и говорио: „Пијте шта год ко хоће, кад Вука пева, ја плаћам“. Због таквог претеривања га је оставила. Певала ја у пљеваљском Српском певачком друштву „Братство“, чија гостовања су често условљавали Вукиним обавезним доласком. У Пљевљима је Вука направила легендарну песму “ Кафу ми Драги испеци“ ( са великим „Д“) и посветила је својој првој великој љубави Драгом Стојановићу, као и песму „Где си Драги жива жељо моја , живом са те жељом пожељела“. На жалост ,срце му није издржало и док му је она по Београду певала , Драги је већ био на Варошком гробљу! Пљевља је увек носила у срцу и са сетом говорила о тим данима проведеним у њему. У Београду је певала у тада најреномеранијим кафанама и хотелима. „Босно моја моје живовање“ само је једна од песама које су јој украли. Памти „Коларац“ да је приликом Вукиног наступа, једног госта погодила кап и пао је на сто. Кажу, срце је препукло, није одолео Вукиној севдалинки. И музика и песма су престали и кренули да напусте подијум, када је један од гостију устао и викнуо: ПЕВАЈ ВУКО, ДА СВИ ПОУМИРЕМО!
После Другог рата, имала је статут буржујке, онако као глумица Жанка Стокић, и није јој било дозвољено да пева, јер је за време рата наступала на радио Београду. Онда се појавио човек из Загреба, одвео је да пева у његовој кафани. Певала до последњег даха све док је грло није издало. Била је удата за службеника министарства, није имала деце. Пљевља је нису заборавила, и често је својатају као своју..
Нушић је воле, Добрица Милутиновић обожавао, Ђорђе Марјановић је за Вуку рекао , да док гледа старију даму , слуша глас двадесетогоришње девојке, а предамном је била старица од скоро седамдесет година. Говорила је:
- ПЕВАМ СА ТУГОМ У СРЦУ КОЈА ЈЕ ВЕЋА И ЛЕПША ОД СВАКЕ СРЕЋЕ!
Свој последњи интервију у коме је описала готово цели живот, дала је годину дана пред смрт. Радовану Томашевићу за ТВ Новост. А , велики цар народне музике Предраг Цуне Гојковић , написаће у приказу за троструки албум нашем Пљевљаку Мирку Рондовићу: …да је открио тамбуру , тај древни инструмент , најбољи мост између Шумадије и Црне Горе. Као што је некада моја „Кафа“ кренула из његових Пљеваља и отишла далеко , тако су и његови „Сви пљеваљски тамбураши“ из његове нотне свеске , из његове душе и милозвучног гласа дошли до наших срца у Шумадији а и много шире „
Можда је кафана „Код Салка Бубала“ била претеча данашњих кафића ?
Из албума проф.Мире В. Ђенисијевић , ћерка Војове, из 1935. код „Ћотинског Горњег моста“
Ново време, донело је и нове кафане, тзв. КАФИЋЕ, па је на једно кратко време и „HOLLYWUD“ стигао у пљеваску чаршију.
*********
Остаје да о о кафићима пишу други, ја и овог пута користим прилику да се захвалим свима онима који су разумели, подржавали мој рад на хроници завичаја. Ко нема прошлост и традицију, тешко да ће знати шта треба радити у будућности. Пре свих:
- Олгици Ћоровић Гилер , једна од највећих зналаца у архивској струци, и добитник бројних признања, и оног највећег ЗЛАТНЕ АРХИВЕ, која ми је омогућила да дођем до великог броја документа о Пљевљима, од који доста , због насталих прилика деведесетих до данас, нисам још користио.
- –
- Пљеваљским породицама: Ђенисијевић (Војовом унуку Мишку Недићу.) пород. благо.поч.патр. Варнаве Росића његовој братаници Ксенији, , Крезовићима, Ника Рабреновића ћери Наталији, Милинковић, Бајић. Вукојичић, Јанићијевић, Госпић, Арслану Сулејмановићу, Шућру Рашинлићем Раши, који је дао својим записима о чаршији велики допринос мојој књизи „Пљеваљско занатство“ и другима које сам вероватно заборавио. Велика им хвала.
Београд, октобар 2023 Војкан Т, Бојовић Бруно
Коришћење текста и фотографија искључиво уз сагласност аутора.
