Највећи српски сликар, родом из Црне Горе, Петар Лубарда проглашен је најбољим учесником Токијског Бијанала 1955.године, са сликом „ Ноћ у Црној Гори“. На другом мјесту је био Пабло Пикасо, а на трећем Марк Шагал.
Вријеме је показало да је био, не само сјајан сликар, него и далековидац. Словио је за једног од главних противника Мештровићевог маузолеја на Ловћену. Посебно издање часописа Уметност изашло је 1971.године с текстовима против рушења Његошеве капеле. Кад је часопис изашао, Лубарда је напунио такси својим сликама и ишао од адресе до адресе аутора текстова. Свакоме од аутора је поклонио по једну своју слику.
Сам је направио антологијску слику „ Сумрак Ловћена“, по којој је и названо посебно издање часописа. Знао је врло добро да је рушење Његошеве капеле први корак на путу расрбљавања Црне Горе, који је почео 1974.године, а свој крешчендо доживио за вријеме 30- годишње владавине ДПС –а и Мила Ђукановића. Када је одрицање од сопственог индетитета, историје културе и традиције, био услов за улазак у „ нови цивилизацијски круг“.
Мало им је било да нам праве будућност него су мијењали и прошлост. Најбољи примјер за то је протјеривање из Црне Горе амбасадора Србије господина Владимира Божовића, само због изјаве да је Подгоричка скупштина 1918. била „израз слободне воље црногорсаког народа“. Сигурно више него Резолуција о поништењу одлука Подгоричке скупштине, коју је усвојила Скупштина Црне Горе, изабрана на изборима у времену кад је Мило Ђукановић сваког мјесеца добијао на руке по 300 000 евра од нарко картела. Био је то вакат кад је ДПС био политичко крило организованог криминала.
Срећом та прича је привремено завршена Литијским устанком, на челу са морачким јасновидцем митрополитом Амфилохијем. Нажалост, рушење Миловог режима 30.августа 2020.године не значи и крај његових тековина. Мржња и подјеле као есенција његове владавине пустили су коријене диљем Црне Горе. Три године након историјског августа могуће је објављивање морбидних порука, пријетњи редакцији портала Ин4С. „Свима метак у потиљак“, а надлеже институције ћуте. На другој страни систем на граничном прелазу Јабука не препознаје да је Управни суд поништио Решење МУП-а о забрани уласка у Црну Гору амбасадору Божовићу.
У таквој ситуацији Црна Гора чека нову Владу. Још је нема,а ка`ће не знамо. А нема је, јер се не зна ко је бира: побједници са избора,стране амбасаде, или скривени центри моћи. „Ноћ у Црној Гори“ и даље траје. Зато би за почетак требало усвојити нова правила за избор Владе. Можда је решење да се она бира као побједничка пјесма на Евровизији. Па да 50 % гласова даје Скупштина Црне Горе, а 50% амбасаде Квинте. Разумије се у случају неријешеног исхода златни глас би имао Генерални секретар НАТО пакта. Тако би се ситуација релаксирала, а избори у Црној Гори били попут фестивала лаких нота и звали се „Црногорско прољеће“, или „Монтенегро јесен“. Тако би нестала зима нашег незадовољства, а био би то и одлучујући корак за чланство у Европској унији.
Остало би само да наздравимо и извучемо наравоученије: „ко неће брата за брата, тај ће туђина за господара“. Ипак није тачан онај графит да „дрога код свакога изазива зависност, а само је Црној Гори донијела независност“.
Пљевља,
05.09.2023.
