Сређујући моју архиву везану за завичај, задржах се на једном документу, који сам уз доста других, добио пре двадесетак година , уз помоћ великог архивског зналца и добитника Златне архиве, г – ђе Олгице Ђоровић Гилер из Архива Југославије, Хвала јој . Не сећам се, можда сам негде и писао о овоме, али не свакако на друштвеним мрежама.
- Реч је о једном документу слања књига Министарства просвете Краљевине Југославије 19.06.1929. Просветном културном друштву „Покрет“ Пљевља, које је окупљало муслимански живаљ. Оснивач и председник друштва био је Ибро Мекић трговац, члан Већа општина Зетске бановине Оно што је привукло моју пажњу, из наведеног документа је списак од 20. послатих књига Министарства КЈ. И посебно под ред. бр. 18. где се нашао Гетеов ( Јохан. В Гете 29.8.1749 – 1832) „Фауст“ , круна стваралаштва овог изузетног човека, једног од највећих писаца у свету књижевности, песника, романсијера, филозофа, бавио се и природним наукама , сликарством…Током наредних векова његова дела надахњивала су многе драмске и музичке сцене. Уопште, један универзални стваралац, чијим се радом бави и данас институт који носи његово име. Нама је посебно драг јер је изузетно ценио нашу народну поезију и увео је у светску књижевну баштину. Превео је на немачки „Хасанагиницу“…
Све то чинило је да Гетеово дело буде присутно на свим местима где се налазе књиге, већ више од стотину година и на полицама друштва мале вароши некадашње Старе Рашке.
Али, много пре ове далеке 1929. и слања књига у Пљевља, Гете и његова дела су се налазила у библиотеци Српског певачког друштва „Братство“ основаног 1889. баш захваљујући Војиславу Воју Ђенисијевићу који је као председник друштва и борац за ослобођење, имао великог удела у образовном и националном уздизању српске омладине. Долазећи са студија из Београда и Беча, донисио је кофере књига ( казивање његове фамилије) и посебно Гетеових дела, које је преводио и делио својим члановима. На жалост, Војо је преминуо при повратку из логора Нежидер 1918. а зграда његовог СПД Братство је 1941. у прводецембарском нападу изгорела до темеља, са богатом библиотеком , баш као што се догодило и са кућом Ђенисијевића приликом „савезничког“ ( америчко – енглеског) бомбардовања Пљеваља 24. 07. 1944.
Војислав Војо Ђ. Ђенисијевић ( Пљевља 1882 – Бос. Брод 1918)
Матурирао у Првој београдској гимназији где је завршио и Трговачку академију, у Бечу дипломирао на Експортној академији и истовремено усавршавао своје музичко знање и свирање на виолини и гитари. Одлично говорио немачки и француски. Одбио све послове у Солуну, Скопљу Београду, Сарајеву, вратио се у завичај у борби за ослобођење и нционалнон просвећивање омлдине. Био је први председник пљеваљске општине после ослобођења 1912. и са великим бројем пљеваљских Срба, одведен је 1916. од стране аустроугарског окупатора у логор Нежидер, да би при повратку с робије 1918.преминуо у Босанском Броду. Више од једног века, једна од пљеваљских улица ( од Тршове до варошке Велимира Јакића) носи његово име.
Књиге су нестале, али није Гете и његово разумевање и поштовање према Србима. Можда најбоље што сам до сада прочитао на ову тему је оно што је протестантски пастор Грисендорф маја 1945. у својој последњој проповеди посвећеној Србима, рекао:
„Убијали смо стотину Срба који су бранили земљу за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора-насилника. Па не само то да смо чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна: и Хрвати и Арнаути, и Италијани, и Мађари, и Бугари.
Знали смо да се овде, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некада представљали друштвену елиту у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да од Срба тиња веровање:
ко се не освети, тај се не посвети!
И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно те трагедије и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушење и разарање наших домова.
Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили!
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – «Србија!»
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волио.
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желио сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.»
Тешко да је без неког Гетовог дела, била и једна пљеваљска библиотека, градска, школска или породична. Зачудо, пре неких двадесетак година , наша штампа је објавила вест, да је поводом годишњицњ рођења великог песника институт који носи његово име и бави се његовим делима, послао позив америчким властима да и они својим присуством увеличају тај догађај. Културни Американци брзо су одговорили, да жале што због заузетости не могу присуствовати , али да г – дину Гетеу желе дуг живот и добро здравље. У одговору Немцу су кратко написали: да су примили извињење , али да жеље г.- дину Гетеу не могу пренети, пошто је он мртав више од 160.година.!
И поред горе написаног не твдим да су моји завичајци знали пре Американаца за Гетеа и његовог Фауста и сва страдања мкадог Вертера, али да читају и пишу, писма ,па чак и књиге више од просечних грађана Тексаса, Оклахоме, Висконтија и др. смео бих се кладити. Ево и примера. Када је новинар, писац, аутор текста највеће српске песме композитора Стаислава Биничког „Марш на Дрину“, Моћевчанин Милоје Поповић Кавааја (1936 – 2020),писао књигу о свом завичају, „Пљеваљске вибрације“ замолио је председника удружења Пљевљака у Београду, да му донесе неку књигу о Пљевљима. Био је запањен када му је овај донео пуну путну торбу књига коју су Пљевљаци писали о свом граду!
У Пљевљима су се врло брзо примале све културне и цивилзацијске вредности, Када је дошао аустроугарски окупатор и донео тамбуре и тамбурице , настали су пљеваљски тамбураши, , Готово свака кућа имала је овај инструмент., а крајем осамдесетих година п.в, све то легендарни Мирко Рондовић на текст Руждије Крупе претворио је у хит. за сва времена,који се пева много даље од „Брезнице реке мале“. Милет Баште и Моћевчића малог Цариграда. Прихватало се доста тога и у домаћинству, опремању куће, спремању јела, Тако су њихове „винер гранцле“ овде постале и остале до данашњих дана као „ванилице“. И модни новитети, невероватно брзо стизали су и из Беча и Париза, Београда, Сарајева…до „Моћевчића малог Цариграда“
Ево доказа. Погледајте ове фотографије, од пре стотинак година, и да ли би сте пре помислили да су из Беча, Чикага, Италије, Француске, него из града са обала Брезнице ?
Фотографије су коришћене уз сагласност породица: Бајић, Пејатовић, Росић, Рабреновић, Шаулић, В.Т. Бојовић, В. Борисављевић. Константиновић. Хвала им.
Није ово део хора чувених „Бечких дечака“. Ово је састав балетске групе „Пљеваљских девојчица“ од пре скоро 100 (сто) година у градићу Старе Рашке, санџачке казе и касабе, после дугог робовања и Великог рата, рађао се нови живот. Дошла су деца, радост и нада новог и бољег времена … У свом споменару чувала је то Мирослава Мира В. Ђенисијевић ( 1911 – 1946) најстарија Војова ћерка која је после успешно завршене гимназије, дипломирала у Београду на Филолошком факултету српски и светску књижевност. Радила је у пљеваљској гимназији од 1935 – 1942. Прерано преминула 1946. Вечна јој памјат и хвала што је у својим споменарима и албумима, у краткој животној радости, сачувала много својих школских, студентских дана, другарица, другова наставника а у хербаријуму остављала прве пролећне цветове из Варошких башти и пљеваљског поља. Посебно хвала њеном сестрићу, Милевином сину, Михајлу Мишку С. Недићу дипл.правнику ( 1937 – 2019) који је готово све што је остало од документације породице Ђенисијевић поклонио музејима у Пљевљима а оно што се односило на породицу Војове супруге Катарине рођ. Веселичић музеју Пријепоље. Доста тога тек ће бити публиковано, као тапије нашег постојања на овим просторима. Хвала брате Мишко. Вечни мир твојој племенитој, патриотској души.
И за крај и нешто из 21. века, као прилог хроници завичаја. Хваала на коришћену и ових фотографија, не у комерцијане или рекламне сврхe, већ као сведоцима једног времена; матурантима пљеваљске гимназије генр. 2017. па Данијели и Данијелу, „принцези“ из моје улице Каћи , кошаркашким друговима…
Београд, 29.08.2023. Војкан Т. Бојовић
Забрањено преузимање и објављивање фотографија без сагласности аутора
