Када је почетком прошлог вијека, књаз-краљ дошао на Шаранце дефинисао је црногорску стратегију према Затарју (читај Пљевљима): „Тамо је Пљеваљско поље, оно ће бити наш Мисир. Кад оно буде наше више нећемо бити гладни!“ и тако остаде све до ономад. Прво је дошла анексија, па затим невиђене пљачке у више наврата, па… па… све до акциза на угаљ, сатирања пљеваљских шума и раубовање необновљивих пљеваљских богатстава.
Али ништа не траје вјечно.
Послије хајке на Извршног директора Рудника Угља због запошљавања пљеваљске омладине, на сам врх монтенегринске топ листе „негативаца“, ових дана, дошао је нови градоначелник Пљеваља, доктор Дарио Вранеш.
Чорба која се Пљевљима и Пљевљацима крчка у монтенегринској кухињи већ више од вијек и по, почела је да грдно загоријева и да базди. Послушнике је народ одувао на изборима, а ови који су дошли неће ништа да слушају, већ поштују и примјењују законе и Устав и држе се њих као „пијан плота“. И што је још горе, воле Пљевља.
Откуд право, молићу лијепо, једном Пљевљаку да истакне српско национално обиљежје у Пљевљима кад смо тај крај анектирали још давне 1913. године, а анексију притврдили још безброј пута у вријеме комунизма и неокомунизма све до прије три године?
Како то да се по Пљевљима не виори зелена застава која је поносно марширала на Рим са Дучеом и савијала се једино пред краљем Виротијом Емануелом и тетком Јеленом, већ тробојна флага, вјековни симбол српства у Црној Гори.
Безброј питања од којих сваког монтенегрина боли глава и не да му се сном мирним заспати, као ономад кад су прославу Дана независности увеличали милозвучни прелети италијанских авиона који су нам не тако давно у више наврата тако љубазно бомбама честитали празнике.
Откуд било какво право Пљевљацима!!!
Зар су Пљевљаци престали да буду „бескичмењаци“, „послушна раја“, „подмитљиви“, „ирваси“, „стојсери“… све оно што су о њима писали својевремено шпијуни нашег књаза-краља и старог и новог?
Откуд то да Пљевљаци хоће да музу своје краве???
Какав скандал! Монтенегрински хор у делиријуму. Потежу иницијативу за смјену непокорног пљеваљског градоначелника, па ће, послије почетног неуспјеха, услиједити наставак провјереног сценарија потезања међувјерских и међунационалних односа.
То је палило много пута, али овај пут неће. Изанђало је. Неће, јер хирург одлично зна ко су били и какви су били највиђенији Пљевљаци и православни и муслимани и како су знали и умјели да очувају и мир и слогу и изнад свега међусобно поштовање.
Узалуд вам труд свирачи у дипле. Мораћете се навићи јер су Пљевљаци коначно схватили да су дотакли дно под влашћу монтенегринских неокомуниста који су их дијелили и завађали кад год би процијенили да из тога могу извући корист.
Вријеме намјесничке владавине Пљевљима је очигледно прошло. Пројекат монтенегризације Пљеваља је дефинитивно пропао. Ту истину треба сви да прихвате, што прије то боље за све. Ако због тога некоме запре у грлу то је његов проблем, а не ни једног истинског и добронамјерног Пљевљака.
Рајко Палибрк
